Jelena Lončar je menadžerka u globalnoj IT kompaniji, liderka sa iskustvom vođenja ključnih projekata na nacionalnom nivou, žena koja je karijeru gradila između sistemskih kompleksnosti i ličnih vrednosti. Njena poslovna biografija počinje na Fakultetu organizacionih nauka, nastavlja se kroz MBA studije i pozicije u bankarskom i tehnološkom sektoru, a ispisuje se u poglavljima odgovornosti, odlučnosti i kontinuiranog rasta. Kada je naišla na veliku prepreku na poslu, nije se povukla, već hrabro preuzela komandu. Kada su došli izazovi, nije ih izbegavala, već redefinisala pravila igre.
Ona ne traži izgovore, ne čeka prilike, ona ih stvara. U razgovoru koji sledi, Jelena Lončar otkriva zašto IT nije samo posao već prostor slobode, učenja i lične transformacije. I kako se, između dva strateška sastanka, uvek pronađe vreme za tišinu, porodicu i pesmu koja podigne raspoloženje.
Kako se vaše iskustvo kao žene u ovom biznisu razlikuje od iskustava vaših muških kolega?
Žene na IT sceni Srbije su sve prisutnije, ali put do potpune ravnopravnosti je tek pred nama. Stereotipi da su tehnologija i IT poslovi za „dečake” i dalje postoje, a muška kultura u ovom svetu nam ne ide u korist. Moja iskustva su generalno pozitivna iako mislim da sam morala više da dokazujem svoju stručnost. Danas ne osećam da razlika postoji. Na nama je da rušimo stereotipe ili da im ne pridajemo mnogo značaja.
Kako se suočavate sa strahom od neuspeha i kako ga prevazilazite?
Svaki neuspeh me je na neki način promenio, tako da je bilo reinkarnacija u mom životu. Uz svaku reinkarnaciju je jedan deo mene nestao, novi se rodio, oblikovao i omogućio da nastavim dalje. U IT-ju neuspesi su prostori za inovaciju, greške se dešavaju, projekti propadaju, samo je važno koliko brzo možeš da se prilagodiš promeni.
Koji trenutak u vašoj poslovnoj karijeri vas je najviše inspirisao da nastavite dalje?
Jedan od važnijih trenutaka u mojoj karijeri bio je kada sam, kao projektni menadžer na velikom projektu, ostala bez nadređenog, iznenada je napustio kompaniju. Umesto da čekam, preuzela sam veću odgovornost i zajedno s timom održala pravac. Taj period mi je pokazao koliko daleko možemo da doguramo kada se oslonimo jedni na druge i ne bežimo od izazova.
Imate li neku rutinu ili ritual koji vam pomaže da ostanete fokusirani i produktivni?
Jutarnja kafa, ili dve. Prvi radni sati ne mogu da prođu bez nje. U to vreme pravim planove za dan, odgovaram na poruke i mejlove. U toku dana se trudim da imam focus time, gde nemam sastanke već je to vreme za razmišljanje i završavanje operativnih stvari.
Da li ste više jutarnji ili noćni tip osobe i kako izgleda vaš idealan dan?
Uživam da odložim alarm bar par minuta, ali ipak ustajem u 6 sati, idem na trening, prošetam psa i nakon toga kreću jutarnje rutine sa decom. Od 8.30 sam dostupna na poslu. Pauze koristim za ručak s dragim ljudima. Popodneva su sebično rezervisana za porodicu, bez telefona i bilo čega što to može da pokvari. Večeri su rezervisane za duge razgovore.
Imate li omiljeni grad ili destinaciju koju uvek birate za odmor?
Destinacija kojoj se vraćam svake godine je malo selo u Dalmaciji, smešteno između planine i mora. Lepota i tuga tog mesta je što je gotovo bez ljudi. Tu je odmor zagarantovan. Grad koji me ostavio bez daha je Singapur zbog sudara tri kulture, vedrih ljudi i prelepih mesta za obilazak.
Koja vam pesma uvek podigne raspoloženje?
Pesma „Samo za taj osećaj“ „Hladnog piva” vraća me u jedno prelepo razdoblje života! Govori o meni i mom prihvatanju sebe.
Pošto nam se rubrika zove „Afterwork”, šta radite kad ne radite i kako se opuštate?
Opuštam se u vikendici nadomak Beograda, u porodičnom režimu, s dragim ljudima na okupu i ponekom čašom vina. Sve sam samo ne hedonista, opuštam se dok raduckam obične baštenske poslove, čitam ili gledam seriju.
Za dobar afterwork najvažnije je…?
Za dobar afterwork najvažnije je staviti telefon na ‘mute’, prisustvo, da su momci na okupu i da ništa ne moram.