U svetu medija koji često insistira na brzini, buci i konstantnom osećaju da nikada nismo dovoljno dobri, Anja Stanišić odlučila je da napravi nešto potpuno drugačije — prostor u kom će žene biti viđene, saslušane i podržane. Nakon dve decenije provedene u medijima, pokrenula je Fempower, a zatim i Fempiriu, platforme koje danas funkcionišu mnogo šire od klasičnog magazina: kao zajednica, sigurno mesto i podsetnik da ambicija i nežnost mogu da postoje zajedno.
Njena energija nije ona glasna, nametljiva vrsta uspeha. Naprotiv — Anja deluje kao osoba koja vrlo dobro zna koliko su podrška, sloboda i autentičnost važni da bi se nešto zaista gradilo dugoročno. U razgovoru za našu rubriku „Afterwork“ govorila nam je o ženskom savezništvu, potrebi da mediji budu manje agresivni prema ženama, kreativnosti koja ne podnosi rigidna pravila, ali i o tome zašto joj je najveći luksuz danas malo tišine posle napornog dana.
Nakon 20 godina u medijima, šta je bio onaj “okidač” koji vas je naterao da kažete – sada je pravi trenutak za Fempiriu?
Sa jedne strane, shvatila sam da meni lično nedostaje prostor gde ću moći nešto korisno da pročitam i da saznam o nekim sjajnim ženama, a da se neću osećati kao da me nešto “napada”, da me neko osuđuje ili da hoće nešto od mene.
Sa druge strane, svesna sam da nam nije bio potreban novi medij, ima ih toliko, ali jeste prostor koji spaja medij, zajednicu, edukaciju i nove tehnologije u nešto što može konkretno da pomogne ženama da budu samostalnije, hrabrije i ekonomski nezavisne. Mislim da je danas više nego ikada pravi trenutak za to.
Kao i kada smo pokretali Fempower – bio je potreban prostor za podršku, a kako ga nisam pronašla, rešila sam da ga stvorim.
Fempiria nosi snažnu poruku o ženskoj podršci – koliko je danas zaista realna ideja da žena ženi bude saveznik, a ne konkurencija
Mnogo realnija nego što žele da verujemo. 🙂 Meni je sve u životu krenulo da cveta kada sam se okružila ženama i kada smo počele međusobno da se podržavamo, povezujemo i “guramo” jedna drugu napred.
Mislim da nas je društvo dugo učilo da moramo da budemo konkurencija jer ima mesta samo za nekoliko žena “na vrhu”. A istina je potpuno drugačija – mesta ima mnogo više kada ga zajedno stvaramo.
Važno je da shvatimo da samo udružene možemo da se izborimo za veći prostor, veću vidljivost i više prilika za žene, kako više ne bismo bile izuzetak tamo gde se donose odluke, već da se apsolutno podrazumeva da tu pripadamo.
U svetu konstantnih informacija i često negativnih vesti, vi ste odlučili da gradite “safe space” medij – koliko je to izazovno u praksi?
Vrlo je izazovno, ali sam od početka znala da ovo nije sprint, već maraton. Danas se veliki deo sadržaja namenjen ženama svodi na to da im govori šta im nedostaje, šta treba da poprave i kako bi morale da izgledaju, žive ili stare.
Mi smo želeli da napravimo nešto potpuno drugačije – prostor u kom žena neće stalno imati osećaj da nije dovoljno dobra. Prostor koji neće hraniti nesigurnosti, već samopouzdanje, znanje, ideje i međusobnu podršku.
Naravno da je teže graditi medij koji ne igra na klikove kroz negativnost i površnost. Ali verujem da su žene umorne od toga da ih svet konstantno “popravlja”. Fempiria želi da bude njihovo sigurno mesto, uz jutarnju kafu, gde će se osećati viđeno, inspirisano i dovoljno dobro baš takve kakve jesu – a da svoje potencijale razvijaju zato što to žele, ne zato što im je neko rekao da moraju.
Postoji li neka priča ili žena koju ste upoznali kroz Fempiriu, a koja vam je promenila pogled na posao ili život?
Žene koje su se našle u prvom broju Fempiria magazina uglavnom su na neki način uticale na moj pogled na posao i na život i baš zato sam želela da njihove priče prenesem dalje. Svakodnevno upoznajem fantastične žene i posle svakog razgovora u koji uđem potpuno otvorena postajem bar malo bolji čovek i to je najbolja stvar na svetu.
Koji su mali rituali ili navike koje vam pomažu da ostanete fokusirani i kreativni kroz sve projekte koje vodite?
Mnogo mi pomaže kada mi dan počne što ranije – idealno do 6 ujutru. Već oko pola 7 proveravam mejlove, odgovaram na najvažnije stvari i gledam da li postoji nešto hitno što mora odmah da se završi. Uz prvu jutarnju kafu pravim to-do listu za ceo dan.
Apsolutno sve zapisujem, čak i najsitnije obaveze. I dalje moram ručno da ih unesem u rokovnik, jer ako nešto ne zapišem olovkom – velika je šansa da se neće ni desiti. Budući da radim na velikom broju projekata, moram svesno da odvojim vreme za svaki od njih, kako mi ne bi “iskliznuli” iz fokusa.
A da bih ostala kreativna, klasično radno vreme od 9 do 17 u mom univerzumu praktično ne postoji. Mislim da je osećaj “moranja” često najveći ubica kreativnosti. Zato biram da nekad radim i danju i noću – ali makar imam osećaj slobode, a meni je upravo ona najvažniji uslov za kreativnost i motivaciju – kada verujem ništa ne moram, iako je realnost daleko od toga. 🙂
Kako balansirate između ambicije i mira – da li je uopšte moguće imati oba?
Za mene je postalo moguće tek kada sam shvatila da mir ne znači odsustvo ambicije, već odsustvo potrebe za konstantnim dokazivanjem. Dugo sam mislila da moram stalno da jurim sledeću stvar, sledeći uspeh, sledeću potvrdu da vredim. Onda sam rešila da se fokusiram isključivo na stvari koje imaju smisla i moje ambicije su se potpuno promenile. A u svemu mi je jedino bitno da nikada ne izgubim sebe i da se ne odreknem vrednosti koje me vode.
Danas i dalje imam velike ambicije i mnogo ideja, ali mnogo više pazim kako se osećam dok ih gradim. Naučila sam da usporim kada treba, da ne moram uvek sve odmah i da je odmor jednako važan kao i rad.
Kada bi vaš dan imao soundtrack – od prve jutarnje kafe do kasnog večernjeg mira – koje bi se pesme našle na toj plejlisti?
Ujutro bi sigurno išlo nešto lagano i nežno, možda “Here Comes the Sun” od The Beatles, čisto da dan krene sa osećajem da je sve moguće. Volim i kada ujutro čujem “Life” od Des’ree, oduvek je to moja “feel good” pesma.
Tokom dana svakako nešto energičnije i haotičnije, baš kao moj životni tempo i previše otvorenih tabova u glavi – možda “Dog Days Are Over” od Florence and the Machine. Mada, iskreno, često uhvatim sebe kako pevušim “Run the World (Girls)” od Beyoncé kada mi treba dodatna doza energije i podsetnik koliko žene zaista mogu.
Za vreme sa detetom tu su Imagine Dragons, jer nam je slušanje njihove muzike postalo mali ritual, a jedna od omiljenih uspomena nam je odlazak na njihov koncert.
A uveče nešto mirnije i introspektivnije, poput “Yellow” od Coldplay ili “Holocene” od Bon Iver.
Ipak, ako mi je dan bio težak i nisam baš “u svom elementu”, onda je Senidah kompletna plejlista moj izbor.
Šta biste danas poručili mlađoj verziji sebe koja tek ulazi u medijski svet?
Rekla bih joj da ne mora stalno da bude jača nego što jeste. Da ne meri svoju vrednost količinom rada, perfekcionizmom ili time koliko može da izdrži.
Poručila bih joj i da se ne plaši toga što je “previše” – previše ambiciozna, glasna, radoznala ili svoja. Upravo su te stvari kasnije postale njena najveća snaga.
I možda najvažnije – da ne čeka da bude potpuno spremna. Mnogo lepih stvari u životu desilo mi se baš onda kada sam se usudila iako nisam imala ideju gde će me to odvesti.
I za kraj, za vas lično – šta je to što je najvažnije za dobar afterwork trenutak?
U idealnim uslovima – spakovan kofer 🙂
A inače, posle dana punih sastanaka, mejlova i obaveza, najveći luksuz mi je malo tišine i da konačno više ne moram da donesem nijednu odluku, već da neko drugi reši šta je za večeru. Male stvari!