U poslu kojim se bavi, Anđelka Batrićević svakodnevno razmišlja o promenama: kako ih pokrenuti, organizovati i pretvoriti u rezultate. Kao Executive Transformation & Governance Manager u MaxBetu, karijeru gradi na odgovornosti, radoznalosti i poverenju u ljude.
Za naš Afterwork razgovarale smo o uspehu koji više ne staje u naziv pozicije, strahu koji ponekad može da bude pokretač i balansu koji ne mora da bude savršen da bi bio održiv.
1. Šta je za vas uspeh i koliko se vaša definicija uspeha menjala tokom godina?
Moja definicija uspeha se dosta menjala. Na početku karijere mnogo više sam ga vezivala za sledeći korak – novu odgovornost, poziciju, priznanje i osećaj da brzo napredujem. Danas ga posmatram šire. Uspeh mi je da radim posao koji ima smisla i vidljiv uticaj, da stalno učim i pomeram sopstvene granice, ali i da ne izgubim sebe u toj ambiciji.
Važno mi je da imam slobodu da donosim odluke, da iza mene ostanu konkretne promene i da privatno imam život kojem se radujem. Možda bih danas uspeh najjednostavnije definisala kao mogućnost da biram – projekte, ljude, okruženje i pravac u kojem želim da idem. Zapravo, kao mogućnost da živim život po svojoj meri.
2. Koje su ključne vrednosti kojima se vodite u svom poslu?
Odgovornost, integritet, radoznalost i poverenje. Važno mi je da ono što preuzmem zaista dovedem do kraja, ali i da razumem širu sliku – ne samo šta treba da uradimo, već zašto to radimo i kakav rezultat želimo. Cenim direktnu i otvorenu komunikaciju, čak i kada razgovori nisu laki. Mislim da ništa nije moguće sprovesti u delo bez poverenja u proces, a još više u sebe i ljude oko sebe.
3. Kako se suočavate sa strahom od neuspeha i kako ga prevazilazite?
Ne mislim da sam potpuno prevazišla strah od neuspeha – samo sam naučila da ga drugačije koristim. Umesto da me parališe, sada mi je često pokretač, a neretko mi pokaže i do čega mi je zapravo stalo. Recimo da mu se više ne opirem, već ga prihvatam.
4. Koji trenutak u poslovnoj karijeri vas je najviše inspirisao da nastavite dalje i dao vam vetar u leđa?
Dugo sam razmišljala o ovom pitanju i na kraju shvatila da ne postoji jedan takav trenutak ili situacija. U karijeri su me verovatno najviše inspirisali ljudi sa kojima sam radila. Često su mi pokazivali da ništa zapravo nije nemoguće, već da neke stvari traže vreme i strpljenje. Upravo su mi oni donosili nove perspektive.
5. Imate li neki ritual ili rutinu koju uvek sledite pre važnih događaja?
Nemam strogo definisan ritual, ali volim da mirno započnem dan kada znam da me čeka važan događaj. To mi pomaže da sačuvam energiju i fokus. Naravno, dobra priprema je pola posla, a ni dobra plejlista nije naodmet. 😊
6. Šta biste poručili mlađoj verziji sebe – sebi sa početka karijere?
Da se malo više opusti i da je završeno ponekad bolje nego savršeno.
7. Da li ste više jutarnji ili noćni tip osobe i kako izgleda vaš idealan dan?
Kako godine prolaze, sve više sam jutarnji tip, jer je taj deo dana jedini koji imam u potpunosti za sebe. Zato rado žrtvujem malo sna zarad svojih rutina i „pet minuta mira“.
8. „Balans“ – mit ili realnost? Kako ga vi doživljavate?
Za mene je savršen balans verovatno mit, ali održiv balans jeste realnost. Ne verujem da svakog dana posao, privatni život, zdravlje, prijatelji i odmor mogu dobiti podjednak deo energije. Postoje periodi kada posao traži mnogo više, kao što postoje i periodi kada privatni život mora da bude prioritet.
Ključno mi je da disbalans ne postane trajno stanje. Balans zato više vidim kao sposobnost da prepoznam kada sam predugo otišla u jednu krajnost i da se svesno vratim sebi – treningu, ljudima koje volim, odmoru, putovanjima i stvarima koje nemaju KPI.
9. Da vaš dan ima soundtrack – koja pesma bi ga ispratila od jutra do mraka?
Teško mi je da izdvojim jednu pesmu, jer se tema dana često menja u zavisnosti od faze. Recimo da varira od Don’t Stop Me Now grupe Queen, kada sam u svom standardnom „idemo, rešavamo sve“ modu, do Holding Out for a Hero Boni Tajler, kada odlučim da ipak ne moram baš sve sama.
10. Šta je po vama recept za savršen afterwork?
Za mene savršen afterwork zapravo nema mnogo veze sa mestom ni planom – čine ga ljudi. Moji ljudi, uz koje mogu potpuno da budem svoja, da se smejem, opustim i zaboravim koliko je dan bio naporan. Mislim da na kraju nisu najvažniji ni posao, ni događaji, ni mesta, već ljudi sa kojima ih delimo i koji nas čine srećnim.