U trenutku kada se domaća muzička scena sve češće oslanja na prepoznatljive obrasce i brze estetske kodove, Jovan Živadinović – Džipsii – sa albumom Jovan dolazi kao neko ko namerno odbija stabilnost unapred zadate, šablonske forme. Njegov rad ne traži da bude pročitan kao završeno delo, već kao proces u stalnom nastajanju, kao prostor u kome identitet nije tačka, već kretanje. U tom smislu, Jovan nije samo album, već i metod mišljenja: o sebi, o umetnosti i o granicama između ličnog i univerzalnog.
U razgovoru koji sledi, Džipsii ne govori o sebi kao o autoru u klasičnom smislu, već kao o posredniku nečega što naziva pokretom. Ta distanca između “ja” i “ono što nastaje” otvara ključnu tenziju njegovog rada: potrebu da se umetnost istovremeno ogoli i zaštiti, da se istina ne izgovori direktno, već da se sugeriše kroz konstrukciju, atmosferu i odsustvo. Otuda i njegova ideja albuma kao institucije – škole koja se pretvara u klub, strukture koja uči kako da se razgradi, mesta koje postoji najbolje kada ga publika dovrši sopstvenom imaginacijom.
Jovan zvuči kao nešto mnogo ličnije od klasičnog pop albuma. Ko je Jovan?
Nekako sve više i više želim da ovo što radim bude što ličnije. Sve više i više želim da Džipsii predstavlja pokret, a ne osobu. Ja sam Jovan, koji još uvek uči, koji vežba. Nema imena, nema ukusa, nema veštine, nego samo želja da se izraziš i budeš kreativan, da uradiš nešto. Ono što radim je Džipsii.
Da ovaj album nije muzika nego mesto — gde bismo došli kad bismo ga “posetili”?
Pa to bi bila škola; to je akademija, sa mnogo dobrom pozorišnom salom, koja se uveče pretvara u klub. To je najkreativnije mesto, i nalazi se u Beogradu. Ima prelepo dvorište, izgleda kao palata. To je mesto sa strukturom; gde učiš da je rušiš. Mesto gde bi ljudi bili sve vreme, 24/7 squatting with artists.
A ako bi ovaj album bio emocija koja traje 24 sata — kako bi izgledao njen tok od jutra do mraka?
Preko dana inspirativno, motivisano i kreativno. A kada padne mrak – svi se prepuste, i izbace sve iz sebe.
Ovaj album ima jasnu estetiku, ne samo zvuk. Koliko ti je vizuelni identitet važan?
Kao kad bi slučajno upali na jedan plesni čas i videli probu kako se odvija. Igrači ne nose kostime, i sve vreme kobajagi zamišljaju mesta u koreografiji gde će biti rekviziti; ali ti ih ne vidiš. Želeo sam da tih 50% prepustim mašti publike koja popunjava taj prostor, koji smo namerno i ostavili otvorenim za njihovu imaginaciju. Hteo sam da pokažem ljudima šta sve mogu da uradim sa jednom stolicom, noseći samo svoju želju da se izrazim.
Turneja je već u toku — kako publika reaguje na novi materijal uživo?
Nisam mogao sebe da čujem koliko su svako slovo sa albuma znali. Što je poprilično ludo. Sad ću vam tačno objasniti kako moja publika i ja funkcionišemo. Isto je kao i kad se završi neki dobar plesni seminar, pa trener odabere nekoliko pojedinaca da izvedu koreografiju. To navijanje je drugačije navijanje, i ta ushićenost je drugačija ushićenost – zato što si i ti sam plesač. Takva je moja publika, tako je svaki put. Kao da navijaju za sebe time što navijaju za mene. Nikada nisam osetio da me moja publika idealizuje, ali sam uvek video kako reflektuju sebe gledajući u mene.
Kako izgleda jedan dan na turneji kada se ugase svetla?
Turneja samo što je krenula, imali smo jak start sa Karmakomom i rasprodatim show-om 3.4. Sledeći je Zagreb za koji planiram da apdejtujem i poboljšam ovaj show najbolje što mogu.
Haotično je sprovesti ovako veliki show, i u Beogradu, a kamoli preko granice. Pokušavam da mislim o svakom detalju, a istovremeno i da se prepustim. Ono na šta ne mogu da utičem – ne dozvoljavam da me dotiče.
Kada se ugase svetla posle mog nastupa prvo ide zahvalnost, jedna velika, i onda idem redom i čestitam svima koji su učestovali; jer da nije njih, ja nikada ne bih mogao da samo tako izađem na binu. Odmah nakon toga kreće planiranje za dalje; ništa nije gotovo sve dok se ne nađem na nekom stadijumu. A verujem da ćemo i posle stadiona isto ovako – planirati sledeći gig odmah nakon što se prethodni završi.
Koliko je teško danas napraviti nešto iskreno, a da ne deluje kao unapred isplanirana strategija iskrenosti?
To je zapravo najteža stvar kod umetnika. Svi pokušavaju da dođu do istine, pričajući
najveću laž ikada. Svaka izmišljotina je tu da ukaže na istinu, i da je u isto vreme vešto krije. Zato i mislim da nisam još uvek dobar tekstopisac; postaću tek onda kada budem skupio više hrabrosti da sebe ogolim bez stida.
Šta slušaš privatno ovih dana? Postoji li nešto što te trenutno posebno inspiriše?
Amy, Fiona Apple, Ojerime, Stevie Wonder; to su neki od artista koje vrtim ovih dana baš. Slušam dosta Nancy Ajram, raznovrsnu romsku muziku, dosta arapskih skala. U poslednje vreme me najviše inspirišu tagovi po gradu, Baskjat, dadaizam i blues.
Da sa ove distance možeš da se obratiš verziji sebe iz 2016. – šta bi mu rekao – i obrnuto?
Ne bih mu rekao ništa. Svi će mu govoriti nešto, ja ću, za promenu, da ga saslušam.
I za kraj — šta je sledeće posle ovoga? Da li si tip koji pravi petogodišnje planove ili ipak puštaš da te nosi trenutak?
Šta je sledeće? Ne znam, vi kažite meni. Šta mislite da je sledeće za stvaraoca poput mene? Gde sve može da me odvede ovaj put, koji vam toliko unosim u facu svima? I vi idete sa mnom, to je sigurno, ali gde će me odvesti – saznaćemo zajedno, u isto vreme.
Uživam da pevam ovaj album, uživao sam dok sam ga stvarao, ponosan sam na to što sam svoj život posvetio muzici, i iz godine u godinu gledam kako plod mog rada pravi polako ali sigurno prelepo mesto za život. Neka sledeća stvar bude moj show u Zagrebu 9.5; otvoriću vrata Jovanovog kluba i okupiti freakove Zagreba sve na jedno mesto. To je sledeće.