U svetu u kojem se estetika često posmatra površno, dr Ivona Gačević svojim radom i pristupom vraća joj ono što joj zapravo pripada – dubinu, znanje i odgovornost. Kao specijalista plastične, estetske i rekonstruktivne hirurgije, ali i predavač na prestižnim domaćim i međunarodnim kongresima, ona pripada novoj generaciji lekara koji spajaju vrhunsku medicinu sa savremenim razumevanjem lepote.
Njena karijera oblikovana je kroz iskustvo u najznačajnijim zdravstvenim institucijama, ali i kroz kontinuirano usavršavanje i rad sa najnaprednijim tehnologijama, po kojima je danas široko prepoznata, a kruna svega jeste njen rad u bolnici Adonis. Kao regionalni trener za Morpheus8 i BodyTite procedure, dr Gačević se izdvojila kao pionir u oblasti savremenih metoda podmlađivanja i konturisanja tela, sa jasnim fokusom na prirodan i sofisticiran rezultat.
Ipak, ono što njen profesionalni put čini posebno zanimljivim jeste lična dimenzija koja stoji iza svega. Njena energija, ambicija i disciplina prožeti su snažnim osećajem autentičnosti i integriteta – vrednostima koje je, kako sama kaže, gradila kroz život i uz mentorski uticaj svog oca. U isto vreme, iza preciznosti hirurga stoji emotivna i topla strana, posvećena pacijentima, ali i porodici, u kojoj pronalazi svoju najveću snagu i inspiraciju.
U razgovoru koji sledi, dr Ivona Gačević otkriva kako izgleda balans između zahtevne profesije i ličnih rituala, šta za nju znači sloboda danas, ali i zašto veruje da je najveći uspeh ostati veran sebi dok rasteš.
Zašto je dobro biti „ja”?
Zato što sam naučila da je autentičnost najveći luksuz. Ja sam spoj discipline, ambicije i emocije. Hirurgija me je naučila preciznosti, otac – koji je moj mentor – naučio me je integritetu, a život me je naučio da je svaki dan nova prilika za sreću i da ih ne treba ispustiti. Dobro je biti „ja” jer sam rano prestala da se uklapam i počela da gradim sopstveni put.
Kakvu kafu piješ?
Kratki espreso sa mlekom, caffè macchiato. Volim da svaki gutljaj kafe ima ukus na toskansku kaldrmu sa pogledom na polje lavande.
Kako pronalaziš i čuvaš mir?
Karakterom nisam mirna osoba. Ja sam nasmejana, energična, pričljiva, uvek u pokretu i kofera spremnog za sledeću avanturu. I upravo takvom temperamentu je često teško da pronađe mir. Tu na snagu stupaju bliski ljudi, oni koji te poznaju i prepoznaju i koji će te umiriti, stabilizovati, prepoznati kada ti je vreme da podigneš ručnu.
Šta je za tebe sloboda?
Sloboda je mogućnost izbora. Mislim da je jako teško govoriti o slobodni danas, jer kao generacija na globalnom nivou doživljavamo virtuelnu i faktičku zatočenost idealima, ekonomskim prilikama, politikom, tuđim očekivanjima itd. U tako neobičnom vremenu, za mene sloboda nije apstraktan pojam, za mene je mogućnost da mirno dišem, da stvaram i napredujem, živim svoj život, a svojoj deci ponudim najvažnije- sigurnost u sutra i slobodu da budu deca.
Šta bi volela da ljudi znaju o tebi?
Da iza ambicije stoji veliko srce. Moji pacijenti su energija koja me pokreće i iza svakoga od njih stoji velika emocija. Da je moj sin Danči moja najveća snaga i inspiracija za sve što radim. Želim da vidi da snovi nisu nešto o čemu se samo priča – već nešto što se živi. I da nikada ne zaboravim da uspeh ima smisla samo ako ga deliš sa onima koje voliš.
Koja je poslednja knjiga koju si pročitala?
Ceo serijal “Sedam sestara” Lusinde Rajli, koji sam u dahu pročitala. Volim tu emociju potrage za identitetom – svaka priča je intimna, a opet univerzalna. I možda najviše od svega, te knjige me podsećaju koliko su koreni važni, ali i koliko svako od nas ima snagu da napiše sopstvenu priču.
Koju pesmu biraš na karaokama?
Jako sam loš pevač, sa velikom željom da često javno nastupam. Šalu na stranu, moj muzički ukus je neobjašnjivi miks svega, od The Smiths-a, pa sve do Čole. U poslednje vreme mi se Bajaga vrti pojačan do daske, tako da verujem da bih na karaokama rado zapevala “Ti se ljubiš”.
U kom gradu bi volela sada da šetaš?
Volela bih sada da hodam nekim primorskim gradom, tamo gde se linija horizonta jedva razdvaja od mora i gde sve deluje beskrajno mirno. More me podseća da snaga ne mora biti bučna. Možda je to i faza u kojoj sam sada – između sigurnog i nepoznatog, ali sa jasnim osećajem da idem tačno tamo gde treba.
U Beogradu…
Beograd je dom i koliko god bila daleko, najviše ga volim na svetu. Sava i Dunav, u meni bude energiju i istovremeno mi daju mir. Svaki povratak u Beograd, tačno tamo oko prelaska Brankovog mosta, u meni se budi pomisao na ljubav, odrastanje i osećaj pripadnosti. Da sam baš tamo gde i treba da budem.
Pitanje koje bi postavila sama sebi?
Da li sam danas bila hrabrija i bolja nego juče – i da li ostajem verna sebi dok rastem?