Pre nekoliko večeri dogodilo se nešto što bi pre dvadesetak godina verovatno prošlo nezapaženo. Danas, međutim, zaslužuje kolumnu. Jedan gospodin je platio večeru za stolom za kojim nije sedeo. Nije prišao da se predstavi kao vlasnik pola Beograda, nije ostavio vizitkartu, nije poslao konobara sa porukom koja bi trebalo da nas obori s nogu, niti je tražio da mu se javno oda priznanje za izuzetan doprinos ženskom zadovoljstvu. Učinio je nešto lepo i nastavio svoje veče.
Priznajem, pomalo nepristojno ponašanje za današnje standarde. Kako sada žena da zna koliko je muškarac važan ako joj to prethodno nije saopštio? I još važnije, kako da mu se oduži ako joj nije dostavio instrukcije?
Ta večera me je navela na razmišljanje o jednoj mnogo zanimljivijoj temi. Kada je muško udvaranje prestalo da bude umetnost i postalo pregovarački postupak?
Nekada je flert imao svoj ritam. Pogled koji se zadrži sekundu duže. Rečenicu sa dva značenja. Osmeh koji nagoveštava da će razgovor možda krenuti u sasvim nepristojnom pravcu, ali tek kada oboje odluče da tamo žele da stignu.
Danas muškarac preskoči čitavu predigru upoznavanja i odmah pređe na administrativni deo. Jesi li sama? Gde živiš? Šta voliš? Kada si slobodna? Još samo da pošalje formular za procenu kompatibilnosti i saglasnost za obradu ličnih podataka.
A ja sam, izgleda, ostala staromodna u jednoj vrlo savremenoj stvari. Volim seksualnu tenziju. Ne onu koja se nameće, nego onu koja se pažljivo gradi. Kada muškarac ume da razgovara dovoljno dugo da poželim da prestane da govori. Kada ne moram da nagađam da li mu se dopadam, ali i dalje ne mogu sasvim da predvidim njegov sledeći potez. Kada je sasvim pristojan, a ja vrlo dobro razumem da mu misli nisu uvek pristojne.
To je, za moj ukus, mnogo ozbiljniji oblik zavođenja od svih onih unapred naučenih rečenica kojima se danas obećavaju nezaboravne noći. Uostalom, noć je lako obećati. Mnogo je teže učiniti da je žena iščekuje.
A upravo tu počinje priča o manirima.
Ne mislim na besprekorno ispeglanu košulju, pravilno držanje escajga ili sposobnost da muškarac razlikuje burgundac od bordoa. Mada, priznajem, ni to nije naodmet. Mislim na onu vrstu vaspitanja koja muškarcu dopušta da bude šarmantan, pomalo bezobrazan, duhovit i izrazito muževan, a da nijednog trenutka ne postane prost.
Na muškarca koji ume da izgovori dvosmislenu rečenicu tako da žena spusti pogled, ne od neprijatnosti, nego da sakrije osmeh. Koji ne mora da se hvali svojim iskustvom jer ga odaju sigurnost, taktičnost i sposobnost da pročita trenutak. Koji razume da je nekada mnogo erotičnije ne dodirnuti ženu. I, konačno, koji ume da prihvati da se veče može završiti bez nastavka, a da zbog toga ne izgubi ni šarm ni lepo mišljenje o sebi.
Danas je takva kombinacija postala gotovo egzotična.
Muškarci su se nekako podelili na one koji previše obećavaju, one koji premalo daju i one koji još nisu sigurni kome su tačno obećali.
Posebna kategorija su sentimentalni turisti. Oni povremeno svrate u tuđi život, uživaju u gostoprimstvu, razgledaju mogućnosti i uredno napuste destinaciju pre nego što dođe vreme za bilo kakvu odgovornost.
Sledeća grupa su verbalni zavodnici. Njihova erotska biografija toliko je bogata da bi za čitanje trebalo izdvojiti godišnji odmor. Znaju sve o ženskim fantazijama, slušali su o svim mogućim položajima i imaju izuzetno visoko mišljenje o sopstvenoj tehnici. Jedini problem nastaje kada treba da pokažu makar malo elementarne kulture.
A onda dolazimo do najzabavnijih. Muškaraca koji misle da je galantnost zastarela jer su žene emancipovane. Za njih je ravnopravnost konačno donela istorijsku pravdu: više ne moraju da se udvaraju. Mogu odmah da pređu na predlog zajedničkog tuširanja. Bez večere, bez razgovora, ponekad čak i bez prezimena. Rekla bih da je feminizam u njihovom tumačenju dostigao vrhunac.
A možda sam samo ja komplikovana.
Možda i dalje volim da muškarac zna da napravi atmosferu. Da me nasmeje, iznenadi, pomalo provocira. Da ume da prepozna trenutak u kojem se jedan sasvim običan razgovor pretvara u nešto što više nije moguće nazvati običnim. Da osetim njegovu zainteresovanost, a da ne budem primorana da čitam uputstvo za upotrebu.
I da, volim da muškarac bude inicijator. Ne svakog susreta, ne svakog poljupca i svakog zadovoljstva. Već onih malih trenutaka u kojima mi pokazuje da nije izgubio želju da osvaja ženu čak ni onda kada zna da joj se dopada.
To nije zastarela romantika. To je ukus. A ukus se, za razliku od seksualnog apetita, ipak malo duže razvija.
Zanimljivo je koliko se danas govori o strasti, a koliko malo pažnje posvećuje onome što joj prethodi. Jer najuzbudljiviji trenutak nekada nije poljubac. Nego ona sekunda pre njega. Kada oboje znaju šta žele, ali niko ne žuri da pokvari neizvesnost.
Možda mi je upravo zbog toga jedan nenametljiv gest ostao u mislima. U njemu nije bilo nikakvog pokušaja zavođenja. I to mu je dalo posebnu lepotu.
Nisam se pitala šta gospodin želi, kakve namere ima ili hoće li se javiti sutradan. Uživala sam u saznanju da je neko učinio nešto lepo bez potrebe da od toga napravi događaj. I shvatila da se muški maniri najjasnije vide upravo onda kada nema publike, kada žena nije potencijalna ljubavnica i kada za učinjenu pažnju ne sledi nikakva nagrada.
Zato ovu kolumnu ne pišem kao žalopojku za nekim prošlim vremenima. Daleko od toga. Volim današnje slobode. Volim žensku neposrednost, otvoren razgovor o željama, flert koji ne mora da vodi u brak i strast koja ne traži društveno opravdanje.
Ali volela bih da iz te slobode nismo izbacili eleganciju. Jer bez nje i najuzbudljivija igra ume da se pretvori u prilično dosadnu razmenu ponuda. A muškarac koji zna da se ponaša nikada neće izaći iz mode. Čak ni kada se moda potpuno razodene.
Zato, dragi gospodine, hvala na jednoj lepoj večeri i jednom još lepšem podsećanju. Nije stvar u novcu, ni u računu, ni u skupom restoranu. Stvar je u gestu koji nije tražio nastavak.
A muškarcima koji se još pitaju kakve veze maniri imaju sa seksualnom privlačnošću ostavila bih samo jednu misao:
Žena će možda zaboraviti koliko je koštao šampanjac. Ali način na koji je muškarac učinio da se oseća pamtiće mnogo duže.
A ako je uz to uspeo da joj probudi maštu, a da nije izgovorio nijednu nepristojnu reč…
Gospodo, to se nekada zvalo šarm.
Danas bi se, verovatno, naplaćivalo kao premium usluga.