Kažu da je politika biznis. Ali i da u biznisu ima politike. Maybe so. Ali činjenica je da je sve u biti tržišna utakmica. Pa tako i izbori. A izbori 25. oktobra bi, u nekoj paraleli sa biznisom, izgledali otprilike ovako.
Sa jedne strane kartel, koga ćemo za potrebe ovog teksta zvati korporacijom. Jer oganizacijski ona to i jeste. Velika, bogata, razgranata i opterećena sopstvenom birokratijom.
A sa druge strane startap. Mlad, agilan, motivisan i gladan uspeha.
Korporacija već dugo dominira tržištem. Ima ogromne resurse, razvijenu infrastrukturu, razgranatu mrežu ljudi, lokalne ispostave, menadžment na svim nivoima i čitavu armiju zaposlenih i saradnika čiji opstanak zavisi od funkcionisanja sistema. Ima budžet, medije, logistiku i iskustvo u organizovanju izbornih kampanja.
Na prvi pogled, nepobediva.
Ali korporacije obično imaju jednu inherentnu grešku u kodu. Vremenom počnu više da vode računa o sebi nego o svojim konzumentima. Privilegije, lagodan život i privid moći svakim danom tupe oštricu. Očuvanje sistema postaje važnije od kvaliteta proizvoda. Menadžment se udaljava od tržišta, inovativnost bledi, odluke se donose sve sporije, a svaki problem rešava se dodatnim ulaganjem, novim licima i još jednom kampanjom.
Nedostatak kritičke misli vodi tome da se svakodnevno gleda u ogledalo. I lagano se tone u zablude. Poput one da je dovoljno imati najveću prodajnu mrežu da biste mogli beskonačno da prodajete proizvod za koji je pitanje da li ga konzumenti još uvek žele.
A onda se pojavio startap.
Bez velike infrastrukture, bez ozbiljnog budžeta, bez profesionalne političke mašinerije i bez hiljada ljudi na platnom spisku. Ali sa nečim što se ne može da se kupi. Energija, ideja i iskreno uverenje da se radi nešto važno.
Startapi ne pobeđuju zato što imaju više resursa. Naprotiv. Pobeđuju zato što su agilniji, prilagodljiviji i spremniji da pokušaju nešto novo. Razgovaraju direktno, preuzimaju inicijativu i rešavaju probleme tamo gde nastaju.
Preuzimaju odgovornost, greše i uče iz tih grešaka. I tako priča raste. A sve u potrazi za onim što se naziva product-market fit. To je trenutak kada proizvod odgovori na stvarnu potrebu tržišta. I ovaj startap je upravo to našao.
Veliki broj građana je tražio nekoga kome može da veruje i ko neće biti deo već potrošenog političkog modela.
Pored toga, a možda i najvažnije, startap je doneo strast.
U korporaciji ljudi uglavnom rade za platu, bonus, poziciju ili napredovanje. U startapu često rade zato što veruju u ono što zajednički grade. To ne znači da novac i profesionalnost nisu važni, već da postoji strast koja je primarni drajver koja se rađa iz osećaja da si deo nečeg velikog u nastajanju.
Startap nema klasičan odnos poslodavac–zaposleni. Ljude ne motivišu obećanjima o napredovanju ili materijalnim pogodnostima. Ljudi ulagažu svoje vreme, energiju, znanje i često sopstveni novac zato što su veruju da mogu nešto da promene. Klasičan crowdfunding.
Strast, autentičnost, gerila, door-to-door. Sve to je stvorilo zajednicu, a to je nešto čemu svaki brend teži.
Ovaj startap je pokazao da za ozbiljnu društvenu promenu nisu uvek potrebni ogromni resursi, skupa infrastruktura i hiljade ljudi na platnom spisku. Ponekad je dovoljno da postoji ideja u koju ljudi veruju i grupa ljudi koja je spremna da za nju radi. I da svi zajedno imaju muda.
Rezultat ove tržišne utakmice je poznat. Strast je pojela strategiju za doručak.
Korporacija je imala novac, ljude, infrastrukturu i strategiju. Ali je zaboravila da osluškuje tržište. Mali startap imao je malo resursa, ali mnogo energije, autentičnosti i ljudi koji su verovali u ono što rade.
Postoji ovde i jedna underlying poruka za korporacije. Iako je nemoguće da korporaciju vodi strast, važno je brižno gajiti zaposlene koji je imaju. Oni su često neshvaćeni u potpunosti, ali nose tu iskru svetlosti koja često može biti presudna. Na kraju krajeva strast je ipak zarazna, pa tako jedan može pokrenuti mnoge. A neki bi to nazvali liderstvom, zar ne?