Nije me dodirnuo. Nije čak ni pokušao. A ipak, u jednom trenutku razgovora, postala sam neprijatno svesna koliko nam je malo prostora ostalo između dve čaše.
Čudna je ta ljudska hemija. Neko vam može prići sasvim blizu, a da ne osetite ništa. A neko sedi preko puta vas i odjednom postanete svesni sopstvenih usana. Prilično nepristojno za jedan sasvim pristojan susret.
Oduvek sam tvrdila da je mozak najvažniji seksualni organ. Mada, pojedini muškarci uporno pokušavaju da nauku ubede u suprotno. Ali mene više intrigira ono što se ne događa.
Recimo, šta se to dogodi između dve rakije? Kada prva još pripada razgovoru, a druga već nečemu što niko nije nameravao da prizna. Kada se led u čaši otopi, glas postane za nijansu dublji, a sasvim nevino pitanje zazvuči kao predlog koji bi bilo nepristojno razumeti.
Kada primetite kako neko posmatra vaše usne dok govorite, pa namerno usporite poslednju rečenicu. Tek toliko da proverite da li ste dobro videli. Ili da ga dodatno zbunite. Priznajem, ni sama nisam uvek sigurna.
Pogled koji se zadrži trenutak duže. Osmeh koji nestane čim ga primetite. Glas koji odjednom postane tiši, kao da je neka sasvim obična rečenica namenjena samo vama. I ta neobična potreba da se razgovor nastavi čak i kada je sve već rečeno.
U jednom trenutku uhvatila sam sebe kako posmatram njegove šake. Nisam imala nikakav razuman razlog za to. Osim što sam se zapitala kako bi izgledalo da jednu od njih sasvim slučajno spusti preko moje. Krajnje neprimerena misao za ženu koja upravo vodi ozbiljan razgovor.
Promenila sam temu. On je primetio. Ili sam samo poželela da jeste.
Tu negde počinje najopasniji deo zavođenja. Kada više niste sigurni da li čitate tuđe signale ili sopstvene želje.
A onda nastupi tišina. Ne ona neprijatna, već ona u kojoj se odjednom čuje spuštanje čaše na sto. U kojoj neko malo pomeri stolicu, a vama se učini da je promenio čitavu atmosferu.
Nisam se pomerila. Nije ni on. Kako veličanstvena demonstracija odrasle zrelosti. Dvoje ljudi sposobnih da razgovaraju o gotovo svemu, osim o onome što bi možda vredelo izgovoriti.
Ipak, priznajem da me uzdržanost privlači. Pod uslovom da iza nje stoji želja, a ne samo neodlučnost. Jer između samokontrole i nedostatka hrabrosti postoji razlika koju nijedno skupo odelo ne može da sakrije.
A najopasnije je kada vam se učini da neko tačno zna koliko vas njegova uzdržanost provocira. Kada vas ne osvaja, ne zavodi otvoreno, ne obećava ništa, a ipak uspeva da vam poremeti misli. I onda se zapitate šta bi se dogodilo kada bi samo jednom prestao da bude toliko razuman.
Ne mora čak ni da vas poljubi. Ponekad je dovoljno da priđe toliko blizu da više ne možete da se pretvarate da ne primećujete njegovo prisustvo. Da vam nešto kaže sasvim tiho. Nešto što bi, izgovoreno pred drugima, zvučalo potpuno bezazleno. A između vas dvoje imalo sasvim drugo značenje.
Ponekad mi se čini da se čitava erotika savremenih odnosa preselila u ono što namerno prećutkujemo. U poruku koju napišemo pa obrišemo. U susret koji traje deset minuta duže nego što mora. U pogled koji oboje možemo da poreknemo. I u onaj trenutak rastanka kada niko ne odlazi prvi, iako su svi razlozi za ostanak odavno potrošeni.
Možda je sve to slučajnost. Možda smo samo previše pristojni. A možda je najuzbudljiviji deo neke priče upravo to što niko nije sasvim siguran da li je ona uopšte počela.
Ne znam. Samo znam da sam, odlazeći, na trenutak zastala. Nisam se okrenula. Neke stvari je lepše naslutiti nego proveriti. A neke bi, priznajem, bilo zanimljivo proveriti. Naročito ako bi se ispostavilo da smo oboje sve vreme mislili na isto.
Jer, između prve i druge rakije, nisam izgubila razum. Naprotiv. Postala sam neprijatno svesna svega što bi moglo da se dogodi. I možda je upravo u tome najveća nepristojnost. Što se ništa nije dogodilo, a ipak nisam sasvim sigurna da smo ostali nevini.
Uostalom, predumišljaj ne zahteva da se delo dogodi. Dovoljno je da je neko o njemu već razmišljao.