Postoji nešto pomalo nepravedno u načinu na koji razmišljamo o prijateljstvima. Za partnerske odnose podrazumevamo da zahtevaju vreme, razgovor, kompromis i trud. Prijateljstva, sa druge strane, kao da bi trebalo da funkcionišu sama od sebe. Ako je odnos pravi, mislimo, nastavićemo tamo gde smo stali čak i ako se nismo videli tri meseca. I ponekad zaista možemo. Problem nastaje kada tri meseca postanu šest, a „moramo na kafu“ postane rečenica koju ponavljamo češće nego što tu kafu stvarno popijemo.
Posle tridesete, spontanost više nije tako spontana. Jedna osoba radi do kasno, druga je u vezi, treća ima dete, četvrta pokušava da uhvati dva slobodna sata između posla, treninga i svega što odrasli život uporno stavlja u kalendar. Nekada smo prijatelje viđali zato što smo jednostavno bili na istim mestima – u školi, na fakultetu, u gradu svakog vikenda. Bliskost se događala usput. Sada je često potrebno zakazati je. I možda upravo tu nastaje najveća promena: prijateljstvo više nije posledica zajedničkog vremena, već odluka da ga jedno za drugo napravimo.
A možda su zato prijateljstva u ovom periodu života i vrednija. Ne opstaju zato što se viđamo svakog dana, već zato što, uprkos potpuno različitim životima, i dalje biramo da ostanemo deo života jedni drugih. Neka prijateljstva će se usput utišati, neka će se završiti bez velike svađe, a neka će preživeti godine u kojima jedva uspevamo da uskladimo jedan ručak. Odrastanje nas možda samo nauči da bliskost nije nešto što jednom steknemo i zauvek posedujemo. Ona se održava. I ponekad je poruka „jesi slobodna u četvrtak?“ mnogo veća izjava ljubavi nego što zvuči.