Postoji razlog zbog kojeg je kolumna Sanje Delić najčitanija na našem portalu: ona izgovara i ono što smo same sebi pokušale da prećutimo. O muško-ženskim odnosima, seksu i ženskoj moći piše bez dlake na jeziku, sa humorom zbog kojeg se prvo nasmejemo, a onda zastanemo jer smo se malo previše prepoznale. Njene čitateljke znaju da ih iza duhovite opaske često čeka pitanje koje nije naročito prijatno, ali jeste potrebno: zašto toliko razumevanja imamo za druge, a tako malo za sebe?
Povodom knjige „Savršena trojka“, sa našom kolumnistkinjom razgovarali smo o ljubavi zbog koje zaboravimo ko smo, slobodi da kažemo šta želimo i trenutku u kojem prestajemo da opravdavamo ono što nas povređuje. Sanja nam otkriva i koliko je teško staviti na papir iskustva koja ste jedva preživeli — i zašto ova priča pripada njoj i njenim sinovima.
Kada ti čitateljke pišu da su se prepoznale u nekoj priči, shvatiš li koliko su naša iskustva univerzalna?
Znate šta je najtužnije? Što mi žene često mislimo da imamo ekskluzivno pravo na neku budalu. A onda shvatimo da je čovek, izgleda, serijska proizvodnja. Šalu na stranu, kada mi žena napiše da je plakala čitajući moju kolumnu, znam da nisam pisala uzalud. Mi žene imamo jednu zajedničku osobinu. Umemo da ćutimo o stvarima koje nas ubijaju, a da satima razgovaramo o tome koju ćemo haljinu obući. Zato pišem. Da makar jedna žena shvati da nije jedina koja se smejala za stolom dok joj se život raspadao.
Šta žene danas više ne žele da trpe, a našim majkama je bilo normalno?
Da budemo zahvalne što nas muškarac nije prevario, udario ili ostavio. Izvinite, ali otkada je elementarna pristojnost postala luksuzna usluga? Naše majke su često učene da ćute zarad porodice. Mi smo konačno počele da postavljamo pitanje: kakva je to porodica koja opstaje samo dok jedna žena ne progovori? I nemojte pogrešno da me razumete. Ja duboko poštujem brak. Samo ne mislim da je bračni list dozvola da neko drugome uništava život.
Zašto nas privlače muškarci za koje znamo da nam neće dati ono što želimo?
Zato što smo, očigledno, u nekom trenutku odlučile da nam je dosadan muškarac koji se javlja, poštuje dogovor i zna šta želi. Ne, nama treba emotivna Rubikova kocka. Da ga okrećemo, analiziramo, konsultujemo prijateljice i na kraju zaključimo da je imao teško detinjstvo. A možda je, drage moje, čovek jednostavno nezainteresovan. Znam, užasno neromantična dijagnoza.
Koja je najveća laž koju govorimo sebi kada nam se neko mnogo dopada?
Da je drugačiji. To je početak gotovo svake ženske katastrofe. „On nije kao ostali.“ Naravno da nije. Ovaj ima i poseban talenat da vas ubedi kako ste vi jedina žena koja ga razume. A onda provedete tri godine razumevajući čoveka koji nije uspeo da razume jednu jedinu vašu rečenicu. I znate šta je najgore? Što smo negde usput znale istinu. Samo nam se nije dopadala.
Može li žena da kaže da želi samo seks?
Može, naravno. Samo što će se pojedini muškarci ponašati kao da im je lično uručena Nobelova nagrada za seksualna dostignuća. A onda će isti taj muškarac, koji je do juče zagovarao seksualne slobode, početi da preispituje njen moral. Dakle, ženska seksualna sloboda je sjajna stvar, pod uslovom da muškarac misli da je on njen idejni tvorac. Meni je to beskrajno komično. Žena ima pravo da želi seks, ljubav, oboje ili nijedno. I nije dužna da uz svaku odluku priloži obrazloženje.
Intuicija ili preterano traženje crvenih zastavica?
Ženska intuicija je čudo. Problem je što je mi često čujemo, pa je odmah pošaljemo na godišnji odmor. Nešto nam govori da nije u redu, ali mi već imamo pet opravdanja. Umoran je. Pod stresom je. Ima probleme. Merkur je retrogradan. A istina je da intuiciju treba proveriti činjenicama, ne ugušiti izgovorima. Ja danas mnogo više verujem miru koji osećam pored nekoga nego leptirićima u stomaku. Leptirići su me svojevremeno prilično skupo koštali.
Zašto društvo oprašta muškarcima veliki broj seksualnih partnerki, a ženama ne?
Zato što muškarac sa mnogo žena, po tradicionalnoj balkanskoj matematici, ima iskustvo. A žena sa mnogo muškaraca ima problem sa reputacijom. Matematika nikada nije bila moja omiljena disciplina, ali ova računica vređa inteligenciju. Posebno me zabavlja kada žene jedna drugoj presuđuju o moralu. Drage dame, nismo mi konkursna komisija za tuđu čednost. Bilo bi divno da konačno prestanemo da merimo vrednost žene brojem muškaraca koji su prošli kroz njen život, a počnemo da gledamo kakav je čovek ostala.
Kada proveravanje telefona postaje intuicija?
Onog trenutka kada žena počne da razmišlja o zaposlenju u Bezbednosno-informativnoj agenciji, mislim da je vreme da preispita vezu. Šalim se, ali samo delimično. Ako morate da analizirate poslednje aktivnosti, obrisane poruke i vreme provedeno na Instagramu, onda ste već izgubili nešto mnogo važnije od lozinke. Mir. A ja sam naučila da je mir preskup da bih ga trošila na digitalnu arheologiju tuđeg karaktera.
Da li je situationship sloboda ili veza bez odgovornosti?
Obožavam kako smo uspeli da starim problemima damo moderna engleska imena. Nekada se to zvalo: neće vezu, ali bi sve što uz vezu ide. Danas je situationship. Dakle, emotivna pretplata bez ugovorne obaveze. Ako oboje žele isto, nemam ništa protiv. Ali ako jedna osoba čeka ljubav, dok druga uživa u pogodnostima, onda to nije sloboda. To je neplaćeni emotivni rad.
Šta je veći flex: dobra veza ili život u kojem vam veza nije potrebna?
Za mene je najveći luksuz kada ne morate nikoga da molite da ostane. Kada možete sami da odete na večeru, otputujete, otvorite šampanjac i ne osećate da vam nedostaje pola identiteta. Nemojte me pogrešno razumeti. Ja volim ljubav. Volim pažnju, mušku energiju, udvaranje, onu lepu napetost između dvoje ljudi. Ali više nikada ne bih želela ljubav zbog koje moram da napustim samu sebe. Jer znate šta je najveći flex? Kada vam neko kaže „bez mene si ništa“, a vi već znate koliko je život lep bez njega.
Koliko je ženska seksualnost zaista oslobođena?
Dovoljno da muškarci vole da pričaju o njoj, ali očigledno nedovoljno da prihvate kada žena ima sopstvene kriterijume. Žena koja zna šta želi i dalje ume da izazove ozbiljnu uznemirenost u određenim muškim krugovima. Posebno ako zna i šta neće. A ja mislim da je seksualna sloboda upravo to. Ne da morate sve da probate, nego da nikome ne morate da objašnjavate zašto nešto želite ili ne želite. I da, sasvim je u redu da žena ima visoke standarde. Čak i kada je muškarac uveren da ih je već ispunio.
Zašto žene lakše govore o muškom zadovoljstvu nego o svom?
Zato što smo vaspitavane da budemo dobre u svemu. Dobre majke, dobre supruge, dobre domaćice, dobre ljubavnice. U jednom trenutku pomislite da nam samo još nedostaje sertifikat o ispunjavanju ISO standarda za zadovoljavanje tuđih potreba. A ko pita ženu da li je ona srećna? Da li je njoj lepo? Da li je neko nju pitao šta želi? Znate, meni je tužno kada žena čitav život provede vodeći računa o tuđim zadovoljstvima, a svoje smatra luksuzom. I ne govorim samo o seksu.
Da li je loš seks dovoljan razlog za raskid?
Zavisi šta podrazumevamo pod lošim seksom. Ako postoje ljubav, nežnost i želja da se ljudi razumeju, mnogo toga može da se nauči. Ali ako muškarac godinama misli da je žena zadovoljna samo zato što je on završio, imamo ozbiljan problem u komunikaciji. I, verovatno, vrlo optimističnog muškarca. Seks nije takmičenje, ali nije ni solo nastup pred publikom koja mora da aplaudira.
Može li odličan seks da nas zadrži u pogrešnoj vezi?
O, može. I te kako. Postoje ljudi sa kojima imate neverovatnu hemiju, ali čim izađete iz kreveta, shvatite da ne biste mogli zajedno ni račun za struju da platite bez ozbiljne rasprave. Problem je što žene ponekad pomešaju intenzitet sa dubinom. A nije svaka strast ljubav. Nekada je to samo odličan seks sa čovekom kojeg, da imate malo više razuma, ne biste pustile ni da vam zaliva cveće.
Šta je intimnije: seks ili dati nekome telefon?
Za mene je intimnije da nekome pokažem svoje suze. Telefon može da vidi gotovo svako kome dozvolim. Ali onu mene koja se u tri ujutru raspada, koja se plaši, koja više nema snage da bude jaka — nju ne pokazujem lako. Seks može da bude trenutak strasti. Ali kada pred nekim smete da budete slabi, a da se sutra ne plašite da će vašu slabost upotrebiti protiv vas, to je za mene prava intimnost. I mnogo je ređa od dobrog seksa.
Gde počinje prevara 2026. godine?
Prevara počinje tamo gde počinje svesno skrivanje. Ne mora neko da završi u hotelskoj sobi da bi izdao partnera. Ponekad je dovoljno da mesecima nekome drugom poklanja ono što je prestao da daje osobi pored sebe. Pa još kada čujem: „Nismo ništa imali, samo smo se dopisivali.“ Divno. Dakle, emotivna izdaja se sada ne računa ako nije bilo fizičke dostave. Ne mislim da je svaki flert prevara. Ali mislim da čovek vrlo dobro zna kada prelazi granicu koju ne bi voleo da njegov partner pređe.
Šta je veća izdaja: jedan seksualni odnos ili meseci emotivnog zaljubljivanja?
Za mene je posebno bolna izdaja koja traje. Jer jedan pogrešan postupak može biti trenutak slabosti, ali meseci laganja zahtevaju organizaciju, vreme i ozbiljnu posvećenost. Zamislite da svako veče ležete pored čoveka, pričate mu o svom danu, brinete o njemu, a on već mesecima svoj najlepši deo dana čuva za nekog drugog. To nije samo prevara. To je trenutak kada shvatite da ste bili usamljeni u odnosu za koji ste verovali da vas je dvoje.
Hoćemo li u knjizi upoznati Sanju koju do sada nisi pokazala čitateljkama?
Upoznaćete Sanju koju ni ja dugo nisam želela da upoznam. Ženu koja je umela da rešava tuđe probleme, vodi posao, organizuje život, podiže decu, a onda jednog dana nije znala kako da sastavi sopstveno srce. Znate, ljudi vide ženu koja se smeje, koja voli lepo da se obuče, koja ume da odgovori i ne spušta pogled. Ali ne vide onu koja noću plače za životom koji je zamišljala kada je imala devetnaest godina. Ta devojka još živi u meni. I možda je ova knjiga moj način da joj konačno kažem: izvini što sam toliko dugo mislila da moramo sve da izdržimo.
Koliko je bilo teško odlučiti šta od svojih iskustava staviti na papir?
Najteže je bilo prihvatiti da će ljudi čitati ono što sam ja jedva preživela. Neko će uz kafu komentarisati poglavlje koje sam pisala kroz suze. Neko će tražiti senzaciju. Neko će se možda čak i zabaviti. Ali znate šta? Ja nisam pisala da bih se dopala publici. Pisala sam jer sam previše puta videla žene koje u sudskim hodnicima drže fascikle kao da u njima nose poslednje ostatke svog dostojanstva. I shvatila sam da moje ćutanje nikome neće pomoći.
Postoji li muškarac koji će pročitati knjigu i odmah znati: „Ovo je o meni“?
Ako se neko prepozna, nadam se da će imati dovoljno hrabrosti da pročita i ostatak. Ali moram da razočaram sve koji misle da su toliko važni da im je posvećena čitava knjiga. „Savršena trojka“ nije spomenik jednom muškarcu. To je priča o jednoj ženi i njena dva sina. A muškarci koji su kroz tu priču prošli? Oni su deo okolnosti, ne smisao njenog postojanja. Bilo bi pomalo tužno da sam posle svega ponovo dozvolila da glavni junak mog života bude neko drugi.
Postoji li nešto što si napisala, a ne bi se usudila da kažeš direktno u lice?
Ne postoji. Samo što sam danas naučila da ne zaslužuje svako pristup mojim rečima. Nekada sam imala potrebu da objašnjavam. Da dokazujem. Da se pravdam. Da nekome nacrtam koliko me je povredio. Danas mi je to gotovo simpatično. Zamislite koliko energije žena potroši pokušavajući da probudi savest kod čoveka koji sasvim mirno spava. Ne želim više da budem ničiji alarm za buđenje. Napisala sam ono što sam imala. I nastavila da živim.
Da li je pisanje promenilo tvoj stav o ljubavi?
Jeste. I to me je možda najviše zabolelo. Ja sam odrasla verujući da je ljubav nešto sveto. Da porodicu čuvate, da se za nju borite, da ne odustajete na prvoj krivini. I dalje verujem u to. Samo danas znam da postoji ogromna razlika između borbe za porodicu i borbe da u toj porodici sačuvate sopstveno dostojanstvo. Nekada sam mislila da je najveći poraz otići. Danas mislim da je mnogo veći poraz ostati tamo gde polako prestajete da postojite. I uprkos svemu, nisam prestala da verujem u ljubav. Samo sam prestala da verujem da ljubav mora da boli da bi bila velika.
Da li je knjiga za žene koje traže ljubav ili za one koje su izabrale sebe?
Za žene koje su zaboravile da postoje. Za onu koja godinama kupuje svima poklone, a sebe se seti tek kada ostane nešto novca. Za onu koja se više ne šminka jer nema kome. Za onu koja pred decom glumi da je sve u redu. Za onu koja se stidi što joj brak nije uspeo, iako je dala sve od sebe. I posebno za onu koja misli da će njena deca jednog dana biti srećna zato što je ona pristala da bude nesrećna. Volela bih da svaka od njih shvati da nije rođena samo da bi nekome bila supruga, majka ili oslonac. Rođena je i da živi. A to smo, izgleda, mnoge od nas zaboravile.
Šta bi volela da žena uradi drugačije kada pročita poslednju stranicu?
Volela bih da prvo malo ćuti. Ne zbog mene. Nego zbog sebe. Da se seti devojčice koja je nekada imala planove, snove, koja je verovala da je svet ogroman i da je sve moguće. Da se zapita kada je prestala da misli na nju. A onda bih volela da ustane, opere lice, obuče nešto lepo i izađe iz kuće. Ne da bi pronašla muškarca. Ne da bi nekome dokazala da je srećna. Nego da bi se vratila sebi. I ako usput sretne nekoga ko će joj reći da je zakasnila, da je prestara, da ima decu, da iza sebe ima propao brak, da je trebalo ranije da razmišlja… Neka se samo nasmeje. Jer, drage moje, žena nije pokvarena roba kojoj je istekao rok trajanja zato što neko nije umeo da je voli. A ako me pitate šta bih danas rekla onoj Sanji koja je nekada mislila da joj je život završen… Rekla bih joj: „Devojčice moja, nismo mi izgubile život. Samo smo predugo živele tuđi.“