Poruka stigne u 11.47. Pročitamo je, smislimo odgovor u glavi i kažemo sebi da ćemo se javiti kasnije. Onda prođe nekoliko sati, pa dan, a u jednom trenutku običan „važi, vidimo se“ počne da deluje kao zadatak za koji nam je potrebna posebna mentalna priprema. Nismo nužno nezainteresovani, neljubazni niti želimo nekoga da ignorišemo. Ponekad smo jednostavno previše dostupni.
Nikada ranije nismo imali toliko kanala preko kojih neko može da nas pronađe. WhatsApp, Instagram, Messenger, mejl, poslovni chatovi — svaki od njih nosi malu pretpostavku da ćemo biti tu i da ćemo odgovoriti. Problem je što naš mozak ne registruje poruku samo kao nekoliko rečenica na ekranu. Ona može da znači novu obavezu, odluku, razgovor koji treba nastaviti ili još jednu stvar koju bi trebalo da završimo. Kada se tih sitnih zahteva nakupi dovoljno, čak i najjednostavnija komunikacija počinje da liči na posao.
Tu nastaje čudan paradoks savremenih odnosa: nikada nismo bili dostupniji jedni drugima, a istovremeno nam je sve češće potrebna pauza od dostupnosti. „Odgovoriću kasnije“ postaje način da na trenutak sačuvamo osećaj da sami biramo kome i kada poklanjamo pažnju. A što duže čekamo, raste i neprijatnost. Sada više ne odgovaramo samo na poruku — u glavi moramo da objasnimo i zašto nismo odgovorili juče.
Možda zato spor odgovor ne treba uvek čitati kao nedostatak interesa. U kulturi u kojoj gotovo svako može da nam se obrati u bilo kom trenutku, luksuz više nije biti stalno povezan. Luksuz postaje mogućnost da ne budemo dostupni odmah. I možda zdrava komunikacija danas manje znači odgovoriti svima u roku od pet minuta, a više prihvatiti da ljudi postoje i onda kada zelena tačkica pored njihovog imena nije upaljena.