Ako zimske večeri automatski znače malo više vremena provedenog kod kuće, onda nam treba knjiga koja će nas naterati da telefon ostavimo sa strane. Ovoga puta preporuka dolazi iz Belletrist book cluba glumice Emme Roberts: „Piglet“, debitantski roman britanske autorke Lottie Hazell.
Na prvi pogled, glavna junakinja ima život koji izgleda gotovo nepristojno dobro. Radi kao urednica kuvara u Londonu, ima prijatelje, novi dom i verenika Kita, a pred njima je pažljivo isplanirano venčanje i život koji kao da je već spreman za fotografisanje. A onda joj, trinaest dana pre venčanja, Kit priznaje nešto što ruši savršenu sliku koju je toliko dugo gradila.
Od tog trenutka „Piglet“ postaje mnogo više od priče o vezi koja se raspada. Hazell kroz odnos svoje junakinje prema hrani govori o apetitu u mnogo širem smislu — o tome koliko smemo da želimo, koliko smo spremni da progutamo da bismo zadržali život koji izgleda dobro spolja i šta se dešava kada shvatimo da ono što smo toliko želeli možda uopšte nije ono što nam treba.
Hrana je praktično još jedan lik u romanu. Tu su raskošne večere, opsesivno pripremanje svadbene torte, restorani i trenuci u kojima se glad pretvara u nešto mnogo veće od fizičke potrebe. Sve je senzualno, pomalo neprijatno i dovoljno preterano da vrlo brzo shvatimo da ne čitamo još jednu ljubavnu dramu, već satiru o klasi, ženskim očekivanjima, kontroli i ideji „imati sve“.
I upravo zato je „Piglet“ dobra knjiga za one duge zimske večeri. Ne zato što u njoj pada sneg ili neko sedi pored kamina, već zato što je to ona vrsta romana koju otvorite misleći da ćete pročitati nekoliko poglavlja, a onda shvatite da je prošlo nekoliko sati. Mračna je, duhovita, vrlo savremena i taman dovoljno neprijatna da posle poslednje stranice imate o čemu da razmišljate.