Arheologija nikada nije bila nevina disciplina. Ona nije puko iskopavanje prošlosti; ona je, prečesto, bila alat za njeno posedovanje. Kada je britanski arheolog Hauard Karter (Howard Carter) 1922. godine prvi put provirio u zapečaćenu grobnicu Tutankamona, njegov odgovor na pitanje šta vidi – „Divne stvari” (Wonderful things) – postao je simbol otkrića. Ali u toj reči, „otkriće”, uvek se krila nijansa kolonijalnog prisvajanja. Činjenica da je Zapad „otkrio” nešto što je hiljadama godina ležalo na istom mestu, oduvek je bila semantička vežba moći.
Nešto više od jednog veka kasnije, Egipat je konačno otvorio vrata svog odgovora.
Otvaranje Velikog egipatskog muzeja (Grand Egyptian Museum) u Kairu nije samo kulturni događaj decenije; to je seizmička promena u vlasništvu nad narativom. Decenijama u izgradnji, ovaj megalomanski kompleks, smešten u podnožju samih piramida u Gizi, je jasna borba za narativ
Centralni i najočekivaniji deo muzeja je upravo to – ispravljanje istorije. Po prvi put od Karterovog „otkrića”, kompletnakolekcija od preko 5.500 predmeta iz Tutankamonove grobnice biće izložena zajedno. Te „divne stvari”, koje su vek provele delom u skladištima, delom rasute, konačno su sastavljene u celinu, i to kod kuće.
Zvanični narativ, koji je na otvaranju izneo predsednik Abdel Fatah el-Sisi, jeste da je muzej „poklon Egipta svetu”. I zaista, u vreme kada se zemlja bori sa teškom ekonomskom krizom, ovaj projekat je zamišljen kao spasonosni magnet za turizam.
Ali, ispod te diplomatske i ekonomske fasade krije se mnogo snažnija poruka. Ovo nije samo poklon svetu; ovo je zahtev upućen svetu.
Veliki egipatski muzej je, u suštini, najsofisticiraniji, najskuplji i najelegantniji argument za repatrijaciju ikada izgrađen. Njegovim otvaranjem, Egipat je infrastrukturno i moralno razoružao svaki zapadni muzej koji je decenijama koristio izgovor da zemlje porekla nemaju adekvatne uslove za čuvanje sopstvenog nasleđa.
Izgradnjom najmodernijeg muzeološkog kompleksa na planeti, Kairo više ne moli. On sada ima platformu sa koje postavlja logično pitanje: „U redu, stvorili smo dom. Sada, vratite nam naše stvari.”
Jer, dok je zbirka Tutankamona sada kompletna, muzej i dalje ima bolne, očigledne praznine. Nedostaju ključni delovi slagalice egipatske istorije. Nedostaje Kamen iz Rozete, koji sedi u Londonu kao ratni plen. Nedostaje bista Nefertiti, koja u Berlinu privlači milione.
Otvaranje Velikog egipatskog muzeja nije kraj priče. To je početak diplomatske ofanzive. To je čin polaganja prava, ne samo na artefakte, već i na pravo da se sopstvena priča ispriča sopstvenim rečima. U toj tihoj, pustinjskoj borbi za narativ, ovaj muzej je postao glavno oružje.
