Ah, ti stameni muškarci,
Svesni sebe. Stabilni. Emotivno zreli. Načisto sa životom, ženama, odnosima i, naročito, sobom. Hodaju čvrsto, govore odmereno, imaju stav. Ne vole igrice, cene iskrenost i uvek znaju šta mogu, šta neće i preko čega nikada ne prelaze.
Sve dok žena ne kaže nešto što im se ne dopada.
E, tu se nekako završi seminar iz emocionalne zrelosti. Odjednom čovek koji je do juče mogao da iznese pola sveta na ramenima ne može da iznese jedan neprijatan razgovor.
Ne zato što nema šta da kaže, naravno. Nego zato što si ti osoba „sa kojom je besmisleno razgovarati“.
Praktično. Skoro genijalno.
Razgovor koji „nema smisla“
Jer zašto bi odgovarao na neprijatna pitanja kada možeš unapred da objasniš ženi da ona ionako ne ume da čuje odgovor? Zašto bi se zapitao da li si nekoga povredio kada možeš elegantno da ustanoviš da ona „sve shvata kao napad“? Zašto bi se suočio sa njenim zaključcima kada možeš da joj saopštiš da će „u njenoj glavi ionako biti onako kako joj je najlakše“?
I eto. Predmet zatvoren.
On nije izbegao razgovor. Bože sačuvaj. On je samo, kao izuzetno svestan muškarac, procenio da razgovor nema smisla.
Nije odbio da čuje ženu. Ona je problematična za slušanje.
Nije pobegao od odgovornosti. Ona je opsednuta traženjem krivca.
Nije se naljutio zato što mu se nije dopalo ono što čuje. Ona je, razume se, preosetljiva.
A kada ni to ne uspe i žena i dalje pokušava da objasni šta govori, dolazi završni čin muške emocionalne superiornosti:
„Ja, pa ja, pa ja…“
Divno.
Nekoliko rečenica ranije upravo si održao monolog o tome šta ti misliš da je u njenoj glavi, šta ti možeš da podneseš, kako ti vidiš nju i sa čim ti možeš da živiš. Ali sada je problem što ona govori o sebi.
Pa onda ide ono veliko, stameno:
„Radi šta god hoćeš.“
Rečenica čoveka koji je, očigledno, potpuno iznad situacije. Toliko iznad da je morao prvo da obezvredi razgovor, zatim nju da proglasi nesposobnom za njega, a onda demonstrativno da zalupi emocionalna vrata.
Kada se slika preokrene
I tu manipulacija postane gotovo komična. Jer namera je verovatno da žena ostane da preispituje sebe. Da vrti poruke. Da se pita da li je zaista preterala. Da li je previše tražila. Da li je trebalo da ćuti. Da li je mogla nežnije, kraće, pametnije, manje „ja“.
Ali kada se malo odmakne, prizor izgleda drugačije.
Čovek koji je želeo da ispadne nedodirljiv na kraju samo izgleda kao neko ko nije umeo da podnese razgovor u kojem nije imao potpunu kontrolu nad slikom o sebi.
I to je nezgodna stvar sa manipulacijom. Moraš biti prilično dobar u njoj da na kraju ne razotkrije više tebe nego osobu kojom pokušavaš da manipulišeš.
Jer stvarno snažan muškarac nema potrebu da ženu ubedi da je luda, preosetljiva, sebična ili nesposobna da razume samo zato što mu se njen zaključak ne dopada.
Može da kaže: „Ne slažem se.“
Može da kaže: „Povredila si me.“
Može čak da kaže: „Ne želim više ovaj odnos.“
Sve je to legitimno. Ali potrebno je malo više kičme za jasnu rečenicu nego za „misli šta hoćeš“.
Stamenost se, na kraju, ne vidi kada muškarac govori o sebi. Vidi se kada žena govori o njemu.
I možda je baš zato fascinantno koliko neki muškarci deluju ogromno sve dok ih posmatraš izdaleka. A onda im priđeš dovoljno blizu da pokušaš iskreno da razgovaraš.
I shvatiš da si veličinu, ipak, malo precenila.