Za Kleopatru kažu da je bila zavodnica. Naravno. Jer kada žena govori više jezika, vodi državu gotovo dve decenije, pregovara sa najmoćnijim ljudima svog vremena, razume diplomatiju, ekonomiju i politiku — sasvim je logično zaključiti da je njen najveći talenat bio zavođenje muškaraca.
Istorija je, kada su žene u pitanju, oduvek umela da bude vrlo kreativna. Kada muškarac osvoji pola sveta — on je strateg. Kada žena pridobije političkog saveznika — ona ga je zavela. Muškarac ima harizmu. Žena ima „čari“. Muškarac je ambiciozan. Žena je beskrupulozna. Muškarac koristi politički uticaj. Žena manipuliše.
I tako smo od Kleopatre VII, vladarke Egipta, dobili Kleopatru — fatalnu ženu koja je, eto, između Cezara i Marka Antonija nekako pronašla vremena i da upravlja državom. Skoro dve decenije. Usput. Između dva ruža za usne, pretpostavljam.
Problem sa Kleopatrom nikada nije bio samo u tome što je bila žena. Problem je bio što je bila žena koja je govorila. I što su je muškarci slušali.
Bila je obrazovana, politički sposobna i izuzetno elokventna. Antički izvori nisu govorili samo o njenom izgledu, već upravo o njenom glasu, razgovoru, inteligenciji i sposobnosti da ostavi utisak.
Ali „elokventna državnica“ očigledno nije dovoljno seksi za istoriju. „Zavodnica koja je opčinila najmoćnije muškarce Rima“ — e, to već prodaje priču.
Jer postoji nešto veoma utešno u ideji da je moćna žena do svoje pozicije stigla zahvaljujući muškarcu. Tada njen uspeh više nije toliko opasan. Možemo da ga objasnimo.
Neko joj je pomogao. Neko ju je izabrao. Neko ju je doveo. Neko se zaljubio u nju. Neko joj je otvorio vrata. Jer, zaboga, nećemo valjda poverovati da ih je otvorila sama?
Tu Kleopatra prestaje da bude samo istorijska ličnost. Postaje obrazac. Obrazac koji, dve hiljade godina kasnije, poznajemo neprijatno dobro.
Uspešan muškarac može biti ružan, lep, debeo, mršav, oženjen tri puta, imati dvadeset ljubavnica i katastrofalan privatni život — i na kraju ćemo ipak razgovarati o njegovoj karijeri.
Kod uspešne žene nekako uvek prvo stignemo do kreveta. Sa kim je bila? Ko ju je doveo? Ko stoji iza nje? Čija je? Kako je uspela?
Muškarac može jednostavno da bude sposoban. Žena zahteva istragu.
I zato je Kleopatra toliko zanimljiva i danas. Ne zbog toga što nam govori o ženama pre dve hiljade godina. Nego zato što pokazuje koliko se malo promenio način na koji posmatramo žensku moć.
Žena koja zna da govori postaje manipulativna. Žena koja zna šta želi postaje proračunata. Žena koja koristi svoju lepotu postaje opasna. Žena koja ne koristi lepotu postaje hladna. Žena koja ima muškarca pored sebe uspela je zahvaljujući njemu. Žena koja ga nema verovatno „ima problem“.
Izbor je, kao što vidimo, zaista raskošan.
Kleopatrina seksualnost zato je postala mnogo važnija od njene politike. Njeni odnosi sa Cezarom i Markom Antonijem pretvoreni su u centralnu tačku njenog života, kao da su dva najmoćnija muškarca svog vremena bila jedini razlog zbog kojeg bi trebalo da je pamtimo.
A možda bi pitanje trebalo postaviti potpuno drugačije.
Ne: Kako je Kleopatra uspela da zavede tako moćne muškarce?
Nego: Zašto su tako moćni muškarci smatrali Kleopatru toliko važnom?
Odjednom priča izgleda drugačije. Jer tada ona više nije dekoracija u njihovim biografijama. Oni postaju deo njene političke priče.
A to je već pomalo nezgodno.
Mnogo je lakše napraviti od žene legendarnu zavodnicu nego priznati da je bila ozbiljan politički igrač. Zavodnicu možemo da romantizujemo. Možemo da joj stavimo zlato, ajlajner, dubok dekolte i pustimo muziku.
Državnicu, međutim, moramo da shvatimo ozbiljno.
A moćne žene su kroz istoriju imale jedan mali problem: muškarci su ih mnogo lakše želeli nego što su želeli da ih priznaju kao sebi ravne.
Zato se ženska inteligencija tako često prevodi na jezik manipulacije. Njena samouverenost u aroganciju. Njena ambicija u pohlepu. Njena seksualnost u oružje. Njena politička sposobnost u „žensku lukavost“. I njen uspeh — u zaslugu nekog muškarca.
Kleopatra je samo jedan od najstarijih primera. Možda i najslavniji.
Dve hiljade godina kasnije i dalje gledamo uspešnu ženu i pitamo: Ko je iza nje?
Retko nam padne na pamet najjednostavniji odgovor. Možda — ona.
I zato Kleopatrina priča nije priča o ženi koja je zavela dva moćna muškarca. To je isuviše jednostavna verzija.
Kleopatra je priča o tome koliko je teško priznati ženi inteligenciju kada je mnogo zabavnije pripisati joj seksepil. Koliko je teško priznati joj strategiju kada možemo da je nazovemo manipulacijom. I koliko je teško prihvatiti da muškarac pored moćne žene možda nije njen tvorac, mentor, zaštitnik niti razlog njenog uspeha.
Možda je samo — muškarac pored moćne žene.
Ali to, izgleda, nikada nije bila dovoljno dobra priča.
Zato smo dobili zavodnicu. A izgubili državnicu.
Kleopatru nisu umanjili zato što je bila lepa. Umanjili su je zato što lepota nije bila ni približno najopasnija stvar kod nje.