Kao prvo, moram da kažem da sam ja partizanovac. Međutim, bez obzira na sve što ću da napišem, isto bih napisao i da je moj klub u pitanju, iako u Srbiji to, na sreću ili nažalost, teško da bi bilo moguće.
„Crvena zvezda” u velikoj meri predstavlja paradigmu Srbije. Klub velike istorije prečesto zagledan u prošlost dok ka budućnosti ide busajući se u friziranu statistiku koju poltronski mediji dižu u nebesa, slično kao kad majke hvale svoje sinove. Najlepši, najbolji, najpametniji.
Fudbal je, kako kažu, najvažnija sporedna stvar na svetu mada je u nekim zemljama dignut do nivoa religije.
U Srba, stepen loženja na fudbal, uzgred rezultatima kako reprezentativnim, tako i klupskim potpuno neopravdan, graniči se s ludilom u kojem svake četiri godine mi osvajamo Svetsko prvenstvo. „Crvena zvezda”, fudbal i Liga šampiona je koktel koji ima sve sastojke za jedan teatar apsurda. U pripremnoj fazi te kolektivne histerije izbacuju se parole o najjačem timu u istoriji, najvećem budžetu, vrednosti tima od sto miliona evra posle čega deo društva pada u momentalni fras.
Apsurd nastaje when rubber meats to road, što bi rekli Ameri, ili u ovom slučaju kada kopačke najskupljeg tima u istoriji istrče na fudbalski teren na kome ih s druge strane čekaju neki evropski timovi spremni da taj naduvani crveno-beli balon rasture kao deca pinjatu.
Nisam neki fan fudbala generalno, ali gledajući sporadično utakmice „Zvezde” u Ligi šampiona zaličilo mi je to na igru koju smo kao deca zvali viktorija, gde oba tima igraju na jedan gol. Čak i za nekog ko ne gaji previše simpatija prema crveno-belom timu jedno dosta neprijatno iskustvo.
Uspeh u sportu je kula sazdana iz sati mukotrpnog treninga, brojnih utakmica u kojima moraš da daš sve od sebe da bi pobedio sportskog rivala kao i, na kraju krajeva, sportske sreće.
Svako ko ima oči, ma koliko mu je draga crveno-bela boja, jasno može da vidi da „Zvezda” u prvenstvu Srbije igra protiv rivala od kojih je neuporedivo jača, s mnogostruko većim budžetom i uz svesrdnu pomoć sudija kad god zatreba. Pored toga, tri kluba protiv kojih se „Zvezda” takmiči su pod kontrolom njenih navijača, koji su u proteklih deset godina sa šipke prešli na šipove. Nad najvećim rivalom je izvršeno teledirigovano samoubistvo, tako da i tu više nema konkurencije. I tako onda momci u crveno-belom svakog vikenda, umesto takmičarske utakmice, imaju šetnju parkom, možda bolje livadama, širom Srbije više u ulozi turističkih vodiča nego profesionalnih fudbalera.
Zato ne treba da čudi da kad igraju protiv ekipa koje imaju mnogo više takmičarski jakih utakmica, deluju kao tim s malog fudbala. Čak je i laiku jasno da je pored razlike u kvalitetu evidentna razlika u fizičkoj spremi jer crveno-beli posle pola sata igre čekaju već kraj termina.
Narod sklon mitomaniji koji veruje u to da je nebeski lako, upadne u kolektivni trans.
Pamćenje je kratko, tako da ciklus loženja može dosta uspešno svake godine da se ponavlja uz neznatne izmene scenarija. Međutim, ludilo je kad radiš iznova iste stvari očekujući drugačiji ishod. A prvi korak u izlečenju svake bolesti je priznanje samom sebi da si bolestan.
U svemu ovome ima i jedna paralela s roditeljstvom i potrebom nekih da svoju decu stave u mehur. Da bismo se osnažili, svi moramo da izlazimo van zone komfora, a to isto važi i za decu. Preveliko ušuškavanje neće od njih napraviti samosvesne i funkcionalne ljude. Ako dete u školi predaje unapred urađene kontrolne, sasvim sigurno da nije genijalac. Bez obzira na uspeh od pet nula. Šetnja parkom ne rađa šampione. Zato je „Zvezdin” uspeh nula pet.