Bake su kao neka mitska stvorenja. Stvaraju deci okruženje bezgranične mašte i ljubavi. Ujedno, to je jedna od najlepših reči u svakom jeziku. Baka. Nana. Nonna. Grenny. Abuela. Čak i nemačkom lepo zuvči. Oma. I svaka baka zaslužuje jednu ovakvu priču, a ova je o jednoj južnoameričkoj baki koja se zvala Selija.
Jednog vrelog dana, baka Selija je sedela na improvizovanim tribinama pored prašnjavog fudbalskog terena. Kao i mnogo puta do tada. Održavao se turnir mlađih kategorija, a njen unuk je sedeo na klupi. Baka Selija nije bila neki poznavalac fudbala ali je jako dobro poznavala svog unuka. I znala je da je jako tužan što ne igra.
A nijedna baka ne može da dopusti da joj unuk bude tužan. I tako Selija ustade sa tribina i u sred utakmice zaputi se ka treneru.
“Ponelo! Si no juega bien, lo sacảs despuẻs”, obrati se gotovo naredbodavnim tonom treneru. U prevodu “Pusti ga, ako ne bude igrao dobro izvedi ga kasnije”.
Trener videvši da je đavo odneo šalu, mahne unuku bake Selije da uđe u igru. Lice tog omalenog dečaka se ozari i on jurnu na teren. Toliko je bio niži od svih na terenu da mu je dres delovao kao tunika.
Međutim par minuta kasnije taj omaleni dečak predribla dvojcu protivničkih igrača i lagano smesti loptu u mrežu pored golmana. Odmah se okrete ka baki i sa obe ruke pokaza ka njoj, kao da kaže hvala.
Rekao sam već da baka Selija nije bila nikakav poznavalac fudbala. Ali je pre svih primetila da njen unuk, inače jako ćutljiv i sitan za svoj uzrast, najbolje komunicira sa fudbalskom loptom. I baka ga je odvela na prvi trening. A posle treninga u park, gde je opet igrao fudbal. I tako svakog dana.
Svi su joj govorili da je isuviše mali i slab da bi mogao da igra za dečacima svog uzrasta. Ali Selija nije brojala centimetre. Ona je sabirala osmehe svog unuka. I znala je da je on najsrećniji kad trči za loptom pa je samim tim njena uloga bila da bude uz njega svaki dan, pored terena, uživajući u svakom njegovom osmehu.
Tako je sve počelo. A moglo je vrlo brzo i da se završi.
Kad je unuk imao samo deset godina, baka Selija se iznenada preselila u večna lovišta. Ostaviši bez svog najodanijeg navijača, mališan je nastavio da ide na mesto gde su toliko puta išli zajedno. Na fudbalski teren. Tu su stvorene sve njihove zajedničke uspomene.
Međutim, godinu dana kasnije mališan i njegova porodica saznaju tešku istinu. On zaostaje u razvoju, i kako bi uopšte mogao da nastavi da igra fudbal mora da se podvrgne hormonskoj terapiji.
Porodica nije imala novca. Klub u kome je igrao nije želeo da investira u takve zahvate. Snovi su se rušili svakim danom, kao kula od karata.
Sve dok jedan čovek, iz jednog španskog fudbalskog kluba, nije pristao da finansira skupe hormonske terapije za dečaka. Ugovor između tog čoveka i dečakovog oca napisan je na salveti u jednom restoranu.
Ostalo je valjda istorija.
Ime tog dečaka je Lionel Andrẻs Messi Cuccittini. Ili jednostavno Leo.
Verovatno najbolji fudbaler svih vremena. Bog. Često kad postigne gol, Leo podigne obe ruke u vis pokazujući ka nebu. Svaka takva proslava gola je u stvari posvećena baki Seliji, koja je pre svih verovala u njega. Jer i bogovi imaju bake. A ovo je posvećeno svim bakama koje veruju u snove svojih unuka. Hvala vam do neba.