Draga lopto,
Ti i ja se znamo otkad znam za sebe. Na neki način, ti si mi bila prva drugarica. Sećam se početaka našeg druženja, kada sam jedino znao da te šutiram. Srećom, shvatio sam relativno brzo da nije lepo šutirati bilo šta što je ženskog roda. Nije mi trebalo mnogo vremena da shvatim da se osećam najlepše kad te držim u rukama. Ne mogu da kažem da te mazim, ali da te čvrsto držim, da osetim da si tu, uz mene. A ti si oduvek bila odana drugarica. Kad god sam te ispustio iz ruku, uvek si se vraćala pravo kod mene. Što i nije baš neka odlika ženskog roda, bar što se mog iskustva tiče.
Toliko mi je bilo lepo dok te držim u rukama da nisam želeo nikom da te dam.
Onda su mi neki ljudi objasnili da je pravo drugarstvo kad se sve deli, sharing is caring. I to sam nekako prihvatio, ali sam te uvek davao drugima samo sa željom da se opet vratiš meni. Give to get back koncept. Naše druženje je u nekim ranijim periodima bilo veoma intenzivno, bili smo zajedno praktično po ceo dan. Kasnije, družili smo se ređe. Ali kad god bih te ostavio u hodniku samu, uvek mi je delovalo da jedva čekaš da se opet družimo. I nikad mi nisi zamerala što ti ne poklanjam dovoljno pažnje. Još nešto što i nije baš odlika ženskog roda.
Naš odnos je odavno prevazišao ljubav. Ti si na neki način neodvojiv deo mene, moja produžena ruka. Realno govoreći, tebe je baš lako zavoleti. Odana, uvek spremna na druženje, imaš bezgranično razumevanje i na kraju krajeva ti je fer. Što više vremena sam provodio sa tobom bolje smo se razumevali. Tačno onoliko koliko sam ti dao ti si meni vratila. Quid pro quo. Opet nešto što nije karakteristično za ženski rod.
Takođe, ti si jako dobar slušalac.
I dok mnogi drugi posećuju psihoterapeute, ja sam uvek birao da se radije družim s tobom. Čak i onda kad je oko mene sve gorelo, ti i ja smo u mislima obilazili terene širom sveta. Tako smo obilazili Rucker Park u Njujorku, Venice Beach u Kaliforniji, Pigalle u Parizu, Tenement u Manili i još mnogo druge. I bar za ta sat-dva vremena druženja s tobom ja sam bio miran u glavi. Verujem da takav efekat ni psihoterapeuti nemaju.
Suštinski, ti si bila moj društveni katalizator. Preko tebe sam upoznao mnoge sjajne ljude širom sveta. Jer, gde god da sam bio, nisam bio sam. Samo je trebalo da se zajedno s tobom pojavim tamo gde treba i vrata su se sama otvarala. Čak i kad nisam uspevao da se s nekim sporazumem usled jezičkih ili bilo kojih drugih barijera, ti si bila most da komunikacija teče nesmetano. Neke stvari su neprevodive u reči.
Kako godine prolaze, sigurno je da ćemo se družiti sve manje, bar na način na koji smo navikli.
Možda ćemo kao matori ići u duge šetnje šumom ili gledati neke serije na TV-u. Ili ćemo možda gledati negde neke nove klince koji se druže s nekim tvojim drugaricama, kao nas dvoje nekada. Krug života. Ali jedno sigurno znam, a to je da ti dugujem mnogo. Takođe, znam da bez tebe ni ja ne bih bio ovo što sam. I da sam rešen da večno s tobom plešem. Pitanje je da li će bilo ko ovo razumeti, ali to je manje bitno. Jer, znam da me ti razumeš, draga moja lopto.