Glumica Miona Marković kaže da je lepo biti zdrava i mlada žena koja sanja velike snove, objašnjava kako je shvatila da joj je za miran život potrebna da bude posvećena kako svom telu, tako i umu i duši i otkriva zašto umesto karaoka radije bira kafanu.
Zašto je dobro biti „ja”?
Lepo je biti okružen mojom porodicom, biti u braku sa Davidom i slaviti život s mojim prijateljima. Lepo je videti svet iz mog ugla i kad nije veselo i šareno opet je lepo! Divno je pevati na sceni, igrati, plakati i pozajmljivati svoje emocije nekim velikim likovima, divno je doživeti emociju zarobljenu u vremenu na snimanju. To je kao da ste proživeli tuđ trenutak i ostavili ga u svome iskustvu. Lepo je biti zdrava i mlada žena koja sanja velike snove.
Kakvu kafu piješ?
Prilagođavam se potrebama. Ujutru kod kuće pijem tursku bez šećera. Ako nemam vremena za nju, a nekad i namerno, uzmem u kafiću kapućino sa sojinim mlekom da pijem usput. Posle ručka pijem makijato, a u poslednje vreme „malu punu” ili espreso. Nikad nisam naučila da li je to ista stvar. Nekada sam volela one s puno mleka, a sad su mi sve draže one bez. Leti volim i ajs kafu, ali samo ako je puna šlaga i sa dobrim vanila sladoledom. Afogato nikad ne odbijam, u Italiji sam otkrila čari espresa i ristreta i često jedva čekam tamo da se vratim.
Kako pronalaziš i čuvaš mir?
Postoje periodi kad mi uspeva, postoji period kad je samo nemir. Više znam da prepoznam kad sam u nemiru nego kad sam u miru, ali neke određene navike koje mi prijaju daju mi samopouzdanje i osećaj zadovoljstva. Shvatila sam da mi je za mir potrebno da budem jednako posvećena telu, umu i duši. Telo traži razonodu u vidu pokreta, da li je to ples, kilometarske šetnje, naporan trening, plivanje ili samo dobro preznojeno telo nakon odigrane predstave. Um mi traži nova saznanja, pa sam vrlo srećna što već godinu dana učim da sviram klavir ili kada pročitam dobru knjigu ili samo prosto razgovaram sa inspirativnim ljudima, a duša… Ona traži svoje bliske ljude i nova životna iskustva, putovanja i poeziju.
Šta je za tebe sloboda?
Za mene je sloboda dozvoliti sebi da budeš autentičan, da naučiš da slušaš svoje biće, a ne razne druge glasove u svojoj glavi koji nisu ti.
Šta bi volela da ljudi znaju o tebi?
Volela bih zapravo da dobijam uloge koje će sve moje, za javnost skrivene, delove ličnosti osloboditi kroz umetnost.
Koja je poslednja knjiga koju si pročitala?
„Moja Borba” Karl Uve Knausgor.
Koju pesmu biraš na karaokama?
Mnogo češće pevam u kafani. Pored „Ciganka sam mala” koja mi je, moram priznati, malo presela, volim da naručim „Ah što ti je mila kćeri”, kao i mnoge od Džeja. Ultimativna pesma koju obožavam u ovom periodu života i svuda je tražim je „Živote moj” od Usnije Redžepove.
U kom gradu bi volela sada da šetaš?
Portugal još nisam doživela, recimo da želim da šetam uz more u Lisabonu.
U Beogradu…
Beograd je moj najvoljeniji grad. Nikada ga neću do kraja istražiti, uvek raste, menja se, otvara nove zanimljive kutke, ali stari šmek nikad ne jenjava. Uporedila bih ga sa nekim kul ujakom koji te uči o životu i mudrim dekom koji isijava dostojanstvenošću i u tebi budi osećaj poštovanja.
Pitanje koje bi postavila sama sebi?
Koji li će biti sledeći kvantitavni skok u mom životu i šta će sve doneti, a koga sve odneti?
Foto: Glorija Bobinac, Dalibor Danilović