Koštam.
I ne, ne mislim na torbu.
Ne mislim ni na restoran, automobil, kvadrate, sat, letovanje ni ostalu inventuru kojom danas ljudi pokušavaju da dokažu da im se nešto važno dogodilo u životu.
Posebno mi je fascinantna potreba da se baš sve pretvori u predstavu.
Trudnoća više nije trudnoća ako nije fotografisana iz sedamnaest uglova. Stomak se otiskuje, uspomena se režira, angažuje se fotograf, bira scenografija, a za objavu pola deteta digne se pola grada kao da se saopštava rezultat referenduma.
Da budem sasvim jasna: sere mi se od toga.
Ne od trudnoće.
Ne od radosti.
Ne od žena.
Od predstave.
Od potrebe da intimno postane javni spektakl kako bi izgledalo vrednije.
Jer iza savršeno režiranih fotografija ne mora da stoji savršen život. Nekad iza njih stoje ljudi koji jedva razgovaraju, odnosi koji postoje još samo za publiku i partneri koji vernost shvataju prilično kreativno.
Ali fotografija je odlična.
Baloni su na mestu.
Svi su obučeni u bež.
Porodica, dakle, funkcioniše.
To je valjda dovoljno.
Meni nije.
Zato kada kažem koštam, ne govorim o tome koliko košta ono što imam.
Govorim o tome koliko košta ne učestvovati u opštoj audiciji za tuđe odobravanje.
Košta imati svest u vremenu u kojem je dovoljno imati profil.
Košta imati savest kada je mnogo praktičnije imati opravdanje.
Košta sačuvati nešto samo za sebe kada te sa svih strana ubeđuju da ono što nije objavljeno praktično nije ni postojalo.
A tek duhovnost.
I ona je dobila svoju scenografiju.
Citati. Ritual. Fotografija. Prigodna mudrost. Malo „energije“, malo „univerzuma“, pa nazad na ogovaranje, zavist, manipulaciju i sitne pakosti.
Duhovnost bez karaktera je samo estetika.
Kao i zahvalnost bez svesti.
Ne zanima me zahvalnost koja se uključuje kada je kadar lep.
Zanima me ona mnogo dosadnija: da znaš šta imaš dok to još imaš.
Da poštuješ čoveka i kada nema publike.
Da ne prodaješ sliku života koji privatno ne živiš.
Da ti reč vredi isto u punoj prostoriji i iza zatvorenih vrata.
E, to košta.
Zato sam vremenom postala manje impresionirana onim što ljudi pokazuju, a mnogo zainteresovanija za ono što rade kada nemaju kome da pokažu.
Tu obično počinje prava biografija.
Možda zato više ne pitam ko šta ima.
Pitam šta sebi ne dozvoljava.
Jer čovek se ne meri samo onim što može da kupi.
Meri se i onim što odbija da proda.
Obraz.
Mir.
Reč.
Savest.
Privatnost.
Zato:
Koštam, znači postojim.
Ne zato što sam skupa.
Nego zato što nisam na prodaju.
A to su dve potpuno različite kategorije.