Neki ljudi imaju odnos prema novcu.
Ja imam prolaznu avanturu.
Novac dođe kod mene, malo se zadrži, upozna prostor i ode dalje svojim putem. Ne vezujemo se. Ne pravimo planove. Ne postavljamo pitanja.
Ja sam, što bi ekonomisti rekli, protočna osoba.
Neko dobije novac i pomisli: „Koliko mogu da uštedim?“
Ja pomislim: „Šta je ovo što mi se pojavilo na računu i kako da ga sklonim odatle?“
Ne radim to namerno.
Samo imam neverovatan talenat da svaku cifru pretvorim u iskustvo.
Legne novac.
Ja: lepo.
Novac: nemoj.
Ja: kasno.
Najgore je što ja u trenutku kupovine imam argumentaciju ozbiljniju od advokatskog tima.
„Treba mi.“
Zašto?
„Zato što nemam.“
Dobro, ali da li ti je neophodno?
„Ne razumem pitanje.“
Meni je dovoljno da nešto postoji i da ja to još uvek nemam da se između nas stvori određena tenzija.
A onda postoji i ona posebna kategorija troškova koji nisu kupovina.
To je održavanje mene kao pojave.
Kafa? Nisam trošila. Hidrirala sam karakter.
Ručak napolju? Osnovni servis organizma.
Nova sitnica koju sam mogla da ne kupim? Mentalno zdravlje enterijera.
Dostava? Logistika.
Taksi? Transport strateški važnog kadra.
Ja?
Koštam jer postojim.
To je zapravo cela moja finansijska filozofija.
Nisam skupa.
Samo imam operativne troškove.
I oni su, nažalost, dnevni.
Probudila sam se — trošak.
Izašla sam iz kuće — trošak.
Osetila sam emociju — 14,90.
Dosadno mi je — katastrofa za budžet.
Posebno volim ono kada sebi kažem:
„Ovaj mesec stvarno neću ništa kupovati.“
To je kod mene više književni žanr nego finansijski plan.
Fantastika.
Jer već sutradan stojim negde sa kesom u ruci i objašnjavam sebi da se ovo ne računa zato što je bilo na sniženju.
Ako nešto košta 100, a ja ga kupim za 60, nisam potrošila 60.
Uštedela sam 40.
Molim vas da poštujete matematiku.
Po toj računici, što više kupujem, više štedim.
U jednom trenutku ću se verovatno toliko obogatiti od popusta da ću morati da angažujem računovođu.
Imam i omiljenu finansijsku tehniku.
Ne gledam stanje na računu.
Jer dok ga nisam pogledala, mogućnosti su beskonačne.
To je Šredingerov račun.
Istovremeno imam i nemam novca.
A onda otvorim aplikaciju banke i eksperiment se završi.
Odjednom postajem vrlo skromna žena.
„Meni materijalne stvari nikada nisu bile važne.“
Naravno da nisu.
Više nemaš para za njih.
I svaki put obećam sebi da ću od sledećeg meseca biti druga osoba.
Organizovana.
Odgovorna.
Žena sa tabelom.
Žena koja zna šta znači „fond za nepredviđene troškove“.
Problem je što su kod mene svi troškovi nepredviđeni.
Nisam predvidela da ću ogladneti.
Nisam predvidela da ću videti nešto lepo.
Nisam predvidela da će biti utorak.
A utorak, kao što znamo, ume ozbiljno da košta.
Zato sam prestala da govorim da rasipam novac.
To zvuči neodgovorno.
Ja novac puštam u opticaj.
Podržavam ekonomiju.
Mala preduzeća.
Velika preduzeća.
Srednja preduzeća.
Ako preduzeće postoji, ja sam tu za njega.
Neko mora.
I zato, kada me sledeći put neko pita:
„Gde ti odlaze pare?“
Neću paničiti.
Neću otvarati aplikaciju.
Neću tražiti račune.
Pogledaću ga potpuno mirno i reći:
„Na mene.“
Jer neke stvari imaju cenu.
A ja, očigledno, imam pretplatu.