Vizuelna umetnica Jelena Blečić kaže da uživa u tome da istražuje dubine svog unutrašnjeg bića i da kroz svoju umetnost teži da prikaže nevidljive energije i tokove koje prožimaju naš svet, objašnjava koliko joj je važno da bude što prisutnija i u harmoniji sa samom sobom i otkriva zašto je sloboda za nju sveprisutna, ali i pomalo neuhvatljiva.
Zašto je dobro biti „ja”?
Biti „ja” znači živeti u skladu sa svojom dušom i biti svestan jedinstvene energije koju unosim u ovaj svet. To mi omogućava da istražujem dubine svog unutrašnjeg bića i da kroz umetnost prenesem suptilne vibracije koje rezoniraju sa univerzalnom svesti i jedinstvenim poljem. Svaka individua je poput svojevrsne note u univerzalnoj simfoniji, moja nota doprinosi bogatstvu tog zvuka.
Kakvu kafu piješ?
Moja omiljena kafa je espresso sa prstohvatom cimeta i kapljicom bademovog mleka. Ta kombinacija me podseća na toplinu i začin života, dok mi snaži energiju podrške počevši već od jutra i buđenja.
Kako pronalaziš i čuvaš mir?
Došla sam do tačaka u kojima stremim čuvanju pronađenog mira. Neobično mi je važno da budem što prisutnija i na vezi sa svojim bićem. Zakopčana i uspostavljena sa onim što mislim i osećam, zatim da pogledam u oči emociji koja dominira sa željom da što bolje razumem. Verujem da ovaj put čini da mogu zaista gustirati mir, odnosno smirenja koja su naravno, ipak, uvek u kretanju, rastu i razvoju. Kao i moj mir i celo moje biće i svi oblici komunikacije, suživota, razmene, povezanosti… Razni su načini i rituali koji me podržavaju u zalivanju i zaranjanju. Biram ih kroz posmatranje i osluškivanje gde sam sebi najpotrebnija kako bi smiraj uma i bića bilo pravo manifestovanje u najvažnijim tačkama u odnosu na nivo do kog sam dosegla.
Šta je za tebe sloboda?
Čini mi se da je uputnije da se sloboda ne poentira, ne formalizuje, nego da se upravo oseća u nekom fluidu koji postoji među ljudima individualno i kolektivno… Osetiti da je njihova misao slobodna, autentična… To nije lako opisati. Ovakvom perspektivom lakše je doživeti i sagledati da je sloboda oblik vrlinskog unutrašnjeg kvaliteta, nekakav intimni, suptilni, eterični kvalitet sazrevanja, gde ja rastem upravo tako što se oslobađamo predrasuda. Ne može niko ko je pun klišea, programa, uverenja, predrasuda i ko se oslobađa formi tradicije, tvrditi za sebe da je slobodan. To je više maskiranje u drugo odelo.
Oslobađanje ide kroz neku vrstu suosećanja u sebe samog i drugačiju komunikaciju sa drugima, gde drugoga prihvatamo sa ljubavlju i pogledom sa izvora. Promenom ugla, vidimo jednu dublju dimenziju slobode. Onu koja ne mora i ne teži da se potroši odmah i sada, nego ostavlja nešto i za posle. Sloboda za mene, neuhvatljiva je i sveprisutna. Ima izraziti psihološki karakter dok je u našoj sredini češće izrazito socijalno definisana. Ja mogu sve, moja zajednica može sve, ja ću srušiti ono tradicionalno jer je ono prevaziđeno, pa ću ja doneti nešto novo koje je progresivno, napredno… Češće gledamo jedno pozorište slobode i o slobodi, koje u stvari nema nikakvu vezu sa suštinskom slobodom. To je u neku ruku stvar dogovorne, društveno standardizovane slobode.
Šta bi volela da ljudi znaju o tebi?
Volela bih da znaju da u mojoj umetnosti tražim i težim da prikažem nevidljive energije i frekvencije. Tokove koji prožimaju naš svet. Svaki moj rad je kanal kroz koji energetske dinamike postaju vidljive, pozivajući posmatrača da se poveže sa svojim unutrašnjim svetom i univerzalnom svesti.
Koja je poslednja knjiga koju si pročitala?
Poslednja knjiga koju sam pročitala je „Tajni život drveća“ Petera Wohllebena. Knjiga otkriva fascinantne činjenice o komunikaciji i međusobnim odnosima među drvećem. To me je inspirisalo da razmišljam o umetnosti kao načinu povezivanja sa prirodnim svetom i otkrivanju njegovih skrivenih tajni.
Koju pesmu biraš na karaokama?
Kada pevam na karaokama, biram „Imagine” Johna Lennona. Ta pesma me uvek podseća na moć imaginacije i snagu kolektivne svesti.
U kom gradu bi volela sada da šetaš?
Volela bih da šetam ulicama Kyota, grada koji spaja tradiciju i modernost, i koji nudi mirnu atmosferu za razmišljanje i inspiraciju.
U Beogradu…
Prva asocijacija na Beograd mi je Ratno ostrvo. To mesto predstavlja utočište i uporište netaknute prirode, idealno za beg, šetnju, opuštanje i razmišljanje.
Pitanje koje bi postavila sama sebi?
Pitanja je mnogo, ali često sebe pitam da li sam prisutna i dovoljno zahvalna.
Foto: Vuk Papić