Na prvi pogled moglo bi da vam se učini da Oskar Vajld i njegova “Slika Dorijana Greja”, Gidra Bojanić i jedan jugoslovenski TV show program s kraja osamdesetih, književne kritike Borisava Stankovića i Dr. Dre ne mogu imati ništa zajedničko. Osim autorske šizofrenije.
Ali možda nije tako.
Čuvena je rečenica ostala iza britkog pera italijanske književnosti 20. veka da pre Frojda nije moglo biti erotskog romana jer pre Sigmundovih teorija nije bilo jezika, diskursa, nije bilo reči od kojih bi jedan erotski roman bio nanizan. Pre novog Cobijevog albuma, “Dar i kletva”, nije bilo jezika, diskursa, nije bilo reči od kojih bismo u jedan celovit niz spojili takve, naizgled nespojive niti iz prvih redova ove priče.
Iako smo ih u njegovim pesmama slušali, nanizane i šarene kao pirotske ćilime u modernim kancelarijama futurističkih poslovnih prostora iz arhitektonskih skripti Normana Fostera.
Albumom “Dar i kletva” Cobi se vratio u prve redove sopstvene priče, složivši (uz svesrdnu pomoć i kreativnu moć Svena Harambašića) kolaž, mozaik zapravo, sopstvenog života duboko centriranog na jugu, pod niskim tavanicama gde se oduvek najbolje žalilo za mladošću.
Ovo je priča o tome. Šta se pije?
Bora Stanković je književni kralj atmosfere. Atmosfere u hladu krošnje pored kapidžika, čiju letnju jaru na jagodicama osećamo dok čitamo njegove opise kolopleta orijentalnog i balkanskog, tradicije i želje za promenom. I atmosfere u čoveku, koji je rođen da trpi. Onog potmulog mraka u njemu kad prođe kroz iste te kapidžike u potrazi za izgubljenom dušom.
Stankovićeve smo priče – što severnije to intenzivnije – preskakali u čitankama i sablažnjavali se nad nejasnošću njegovog jezika i neprimenjivošću njegovog izraza u sadašnjosti. Jer smo bili glupi klinci. Ali nismo bili jedini.
Vinaver i Popović govorili su u svojim kritikama da u njegovoj književnosti ima nešto mucavo. Isidora Sekulić, smatrala je ipak, da Bora Stanković piše o našim korenima. “Bora o korenima sa atmosferom, a Dobrica o korenima bez ikakve atmosfer”. Drugi je ugrađen u nacionalne mitove. Prvi je ugrađen u nacionalno poimanje meraka i to je njegova i naša nacionalna, književna pobeda.
Bora Stanković je rečima vajao anatomiju mraka. Bistu naših korena u budućnosti. I bilo je bezbroj njegovih interpretacija, pozorišnih postavki, monodrama i recitala, u tradicionalnoj nošnji, sa dobro uvežbanim dijalektom Borinog juga i nepravilnostima u jeziku koje tako precizno oslikavaju tugu.
Ali ne postoji autentičnija interpretacija Stankovićevih rečenica od jednog opskurnog show programa na TV Novi Sad 1987. godine kada se na svetlucavoj bini mega zvezdi Lepoj Breni i njenim momcima koji sviraju vazduh iza nje, pridružio Gidra Bojanić. I počeo da govori jedan od monologa iz “Koštane”, sa skupim satom na ruci, očima punim suza i svim svojim glumačkim prtljagom na ramenima – ugradivši ili iz tih reči oslobodivši i karikaturu tradicionalnog Srbina gedže kom je podario lik u jednom filmskom serijalu i metaforu jednog od najboljih kaubojaca iz špageti vesterna koje je obeležio u Italiji šezdesetih. Jer Bora Stanković i njegov mrak probili su svojom dubinom spuštene tavanice južnjačkih bircuza, primenjivi na život i svet.
To je možda – i ne znajući da negde na jugu živi i piše Bora Stanković – najbolje opisao Oskar Vajld, jednom rečenicom iz “Slike Dorijana Greja”: “Samo čula mogu da izleče dušu. Čula može da izleči samo duša.”
Shvatate sad?
Sve ovo je pred našim očima godinama bio Coby i mi smo sve to razumeli, tome smo se radovali, ali nismo imali ni jezik ni pesme, da to do kraja u svojoj svesti otključamo. I onda je spucao u punoć “Dar i kletvu”. U ono doba dana kada se darovi pretvaraju u kletve i nikome ne deluje da bi kletva jednom mogla postati dar.
Godinama smo ga označavali srpskim ili još lepše balkanskim Dr. Dreom. Takav je kreatorski um imao samo rahmetli Kolateral, ali na drugim nivoima svesti. Ono što je Coby pravio u srpskom repu i svim njegovim budućim iteracijama, bilo je delo generacijskog čuda. Semplovi koje je birao. Momenti koje je prepoznavao. Stihovi koje je pažljivo kalibrisao da budu pevljivi i onim kritičarima koji kažu da je mucav. Iako je pravio muziku o našim korenima. Korenima sa atmosferom.
Kada god bismo čuli njegov trademark “jesi ti radio trrraku”, znali smo da nas čeka lirička lagodnost, muzički spektakl uz koji se njišu i glave i bokovi i onaj komad derta, nekad pažljivo umotan u trep foliju, nekad pušten da viri, taman da se isflekamo i nastavimo dalje, praveći se da nam nije ništa.
Pevao nam je da je leto, a ona je, baš kada se to ne radi – kada je mozak vrela kaša, a srce čigra – ubila njega tako mladog. Objašnjavao nam da može i brlja i Moet i da su njegova braća i San Trope i crni mermer. Crtao fotorobot svih nas, bisera iz blata. Iz blata u kom su sahrane sa trubačima, prelepe žene i pravo mesto uvek u pogrešno vreme. “Nekad bus, sada imamo za Bentley”, u koordinatnom sistemu gde su uvek ucrtane sve četiri strane sveta, ali se poslednja ruka uvek igra na crveno – kao jug.
“Dar i kletva” je krvava šaka o astal u zadimljenom bircuzu. Album koji nismo slučajno dugo čekali. Destilovani mrak iz godina kojima se zauvek ispraća mladost. Kada čovek ostaje bez roditelja. Bez ljubavi. Bez iluzija. Sam pod niskom tavanicom, sa onim od čega je satkan.
Coby je neki Stanković modernog doba, u čijoj mahali, u hladu krošnje pored kapidžika, ima mesta i za don Pjetra Savastana i Tonija Soprana i onog mučnog lika što viče “lelelele” na svakom reelsu i pita se ko ga je prokleo. Ima mesta i za Senidu i za Milicu Pavlović. Tu nazdravljaju i Furio Đunta i MBM i Šomi i Benzika i Godday.
Ali kroz kapidžike ovog albuma Coby prolazi sam.
Listajući pred našim očima porodični album. Hodajući po podu od stakla. Tražeći neznanku. I proklinjući krug. Od meraka.
Ako pažljivo načuljite uši i prestanete da se folirate, prepoznaćete momente, merene u sekundama, gde su semplovani narodnjaci uz koje na splavovima skidamo maske. I uvod u staru pesmu Saše Matića. I rani radovi Dare Bubamare. A ako ih i nema, s pravom ćete ih umisliti, baš na mestima gde vam odgovara. Dok Coby muzički prilagođava “Nišku banju” modernom vremenu i u nabrajanje za južnjake i sve druge meraklije uvodi 4,5,6 vezanih noći, račun od 7,8 i dupe koje trese za 9 ili čak 10.
U tom prelistavanju albuma – sa crno-belim slikama i crnim pesmama – Coby spaja sopstvenu prošlost i muzičku budućnost i skida sve one folije kojima smo čuvali prste da se ne umastimo. Masno je kao pauflek, taman kako mora da bude. I slano kao znoj na vratu još jednog leta koje će obeležiti njegovi refreni.
“Dar i kletva” imaju svoj originalni dert i svoje duboko nasleđe; istorijsku i ličnu epiku; tragičnog glavnog lika, koji na kraju, kako god okreneš, voli ovo sranje od života.
Šta se pije?