Nekada je bilo sasvim normalno da nekoga ne čujete ceo dan. Danas, ako poruka stoji na „seen“ tri sata, već postoji prostor za tumačenje. Ako neko ne odgovori, a okači story, primećujemo. Ako se ne javi nekoliko dana, pitamo se šta se desilo. Nikada nismo bili povezaniji, a opet kao da nikada nismo imali više sitnih razloga da se osećamo zanemareno.
Telefon nas je naučio da su ljudi praktično stalno dostupni. Vidimo kada su online, gde su bili, šta su radili, šta su slušali i s kim su proveli veče. Zbog toga se lako stvara osećaj da, ako neko može da odgovori, onda bi trebalo i da odgovori.
DOSTUPNOST NIJE ISTO ŠTO I BLISKOST
Možemo razmeniti deset mimova dnevno, reagovati jedno drugom na svaki story i znati šta je neko jeo za ručak, a da mesecima ne vodimo pravi razgovor.
Savremeni odnosi često imaju mnogo kontakta, ali malo stvarne prisutnosti. Dopisujemo se tokom celog dana, ali kada se konačno vidimo, telefoni ostaju na stolu. Znamo sve sitnice iz tuđe svakodnevice, ali možda nemamo pojma kako se ta osoba zaista oseća.
Bliskost se ne meri brojem notifikacija.
ZAŠTO NAS ONDA TIŠINA TOLIKO POGAĐA?
Zato što je postala neuobičajena.
Kada smo navikli da je neko stalno na jedan klik od nas, nekoliko sati bez odgovora lako može da deluje kao promena ponašanja. I tu počinje analiziranje: „Da li sam nešto rekla?“, „Zašto meni ne odgovara, a aktivan je?“, „Da li se udaljavamo?“
Problem je što digitalna dostupnost često stvara očekivanje emocionalne dostupnosti. A to nisu iste stvari.
Neko može da ima telefon u ruci i da nema energiju za razgovor. Može da pogleda Instagram pet minuta, a da nema kapacitet da odgovori na poruku koja zahteva pažnju. I to ne mora automatski da znači da mu nije stalo.
MOŽDA NAM TREBA MALO VIŠE PROSTORA
Najzdraviji odnosi verovatno nisu oni u kojima smo stalno u kontaktu, već oni u kojima tišina nije pretnja.
Prijateljstva u kojima se ne meri ko se prvi javio. Veze u kojima nekoliko sati bez poruke ne pokreće mini istragu. Odnosi u kojima možemo da nestanemo u svoj dan i vratimo se bez osećaja da moramo da opravdavamo svaki trenutak odsustva.
Možda prava bliskost danas izgleda upravo tako: znati da imamo pristup jedni drugima gotovo 24/7, ali ne očekivati da ga stalno koristimo.
Jer biti dostupan nije isto što i biti tu.