U ekonomiji pažnje u kojoj danas živimo, gotovo je fenomenalno kada jedna priča preživi duže od dvadeset četiri sata. Ali kada se u centru skandala nađu Kelly Clarkson, bruklinski butik i mehanička ptica od petnaest miliona dolara, internet dobija dramu od koje prosto ne može da odvrati pogled.
Sukob u Art of Play radnji
Sve je počelo kada je pop zvezda Kelly Clarkson posetila “Art of Play”, prodavnicu kurioziteta u Bruklinu. Njena pažnja zastala je na “Molly”, animatroničkoj ptici koju je kreirao umetnik Bliss Kolb, a čija je početna cena iznosila petnaest hiljada dolara. Prema rečima pevačice, prodavac se prema njoj ponašao s nipodaštavanjem, tretirajući je kao nekoga ko taj statement komad ne može da priušti.
Njena brza reakcija na društvenim mrežama pokrenula je lavinu. Suvlasnik radnje Adam Rubin odgovorio je tvrdnjom da ptica nije na prodaju, već da je cena istaknuta za izradu slične po narudžbini. Ono što je usledilo bio je klasičan internet rat – Rubin se požalio na hiljade pretnji koje su primili on i njegovo osoblje, nazivajući situaciju asimetričnim društvenim ratom. Radnja je potom, pomalo teatralno, podigla cenu ptice na ogromnih petnaest miliona dolara.
Tihi luksuz i glasne kamere
Ono što je prelomilo narativ bio je snimak sa sigurnosnih kamera koji je pribavio Pablo Torre. Tihi, sirov snimak prikazuje kako Clarkson ljubazno drži nekoliko predmeta, prilazi prodavcu koji sedi i ležerno pije kafu, a zatim uredno vraća stvari na mesto i napušta radnju. Nedugo zatim, vidi se kako na ulici vadi telefon i piše tvit koji će pokrenuti čitavu aferu.
Objektivno gledano, ovaj trenutak na mrežama menja percepciju priče. Umesto klasične podele na razmaženu zvezdu i nedužni mali biznis, situacija na površinu izvlači šira pitanja o gentrifikaciji i aroganciji. Postaje očigledno da sirov, autentičan snimak nezainteresovanog zaposlenog izaziva kolektivni revolt, dok se s druge strane s pravom postavlja pitanje da li je ovaj skandal zapravo samo briljantan PR potez za samu radnju. U svetu gde svaka objava može postati viralno oružje, granica između stvarne uvrede i iscenirane drame postaje sve tanja.
Na kraju, priča o pevačici i bruklinskoj prodavnici prerasta samu sebe i postaje ogledalo naših sopstvenih nesigurnosti. Svi smo barem jednom osetili taj specifičan, hladan pogled u maloprodajnom objektu koji nas procenjuje na osnovu izgleda, podsećajući nas da u modernom društvu čak i najobičniji šoping nosi težinu klasne pripadnosti.