Osrednjost ima fantastičan PR. Preimenovali smo je u „sasvim okej“, „korektno“, „nije loše“ i, moj lični favorit, „realno, šta mu fali“. Kao da je odsustvo razloga za bekstvo isto što i razlog da ostaneš.
Ja na to ne mogu. Kod mene je ili nešto najbolje ili je najgore. Sredina mi izaziva nervozu. Ne zato što očekujem da mi život svakog jutra servira spektakl uz sveže ceđenu pomorandžu, nego zato što ne razumem zašto bih dobrovoljno birala nešto prema čemu ne osećam ništa.
„Nije loše.“ Dobro. A je l’ dobro? „Pa… okej je.“ Znači nije. Hvala, sledeći.
Imam utisak da smo od „okej“ napravili vrhunsku životnu filozofiju. Okej posao. Okej stan. Okej restoran. Okej čovek. Okej veza. Okej seks. Okej odmor. Na kraju dobiješ okej život. Čestitam. Sve radi, ništa ne curi, garancija dve godine.
Meni je čak i loše draže od osrednjeg. Loše bar ima integritet. Ako odem u restoran i hrana je toliko loša da počnem da sumnjam da kuvar ima nešto lično protiv mene, to je događaj. Imam mišljenje. Imam emociju. Imam priču za sutra.
Ali kad je sve „korektno“? Šta da kažem? „Bila sam sinoć na jednom mestu. Ništa se nije dogodilo.“ Fenomenalno. Zovite Netflix.
Isto važi za ljude. Mnogo lakše podnosim nekoga ko mi ide spektakularno na živce nego nekoga ko mi je — okej. Sa prvim bar znam na čemu sam. Vidim ga i organizam mi momentalno dostavi kompletan izveštaj.
Sa drugim sedim dva sata, klimam glavom, pijem kafu i u jednom trenutku shvatim da bih radije čitala deklaraciju na mineralnoj vodi. Ali čovek je sasvim fin. E, to „fin“ je već ozbiljna opasnost.
Kad za nekoga nemaš šta da kažeš, kažeš da je fin. Fin je verbalni hodnik između „obožavam ga“ i „molim te, nikad više ga ne dovodi“.
I naravno, čim kažeš da ti nešto nije dovoljno dobro, pojavi se Ministarstvo skromnosti. „Ne možeš imati sve.“ Nisam ni tražila sve. Tražila sam da mi se nešto dopadne. „Previše očekuješ.“ Moguće.
Ali postoji i druga mogućnost: vi premalo očekujete, samo ste to mnogo lepše brendirali. Nazvali ste ga zrelošću. Jer navodno, kad odrasteš, shvatiš da ne može sve da bude uzbudljivo. Moraš da praviš kompromise. Da budeš racionalan. Da ceniš stabilnost.
Sve tačno. Samo je negde usput kompromis od metode postao način života. Više ne biraš ono što želiš pa povremeno pristaneš na manje. Biraš manje odmah, da se slučajno ne razočaraš.
To je vrlo efikasan sistem. Ako ništa posebno ne očekuješ, ništa posebno neće ni da te povredi. Doduše, ništa posebno ti se verovatno neće ni dogoditi, ali bar si bezbedan. A bezbednost je, izgleda, postala najseksipilnija osobina našeg vremena.
Mene, nažalost, nije uhvatilo. Ja hoću restoran zbog kog ću maltretirati prijatelje narednih šest meseci: „Moramo da idemo, ne razumeš.“ Hoću pesmu koju ću pustiti toliko puta da je na kraju zamrzim. Hoću hotel zbog kog ću oprostiti avionsku kartu.
Hoću razgovor posle kog mi treba još jedan razgovor. Hoću ljude koje ili jedva čekam da vidim ili vrlo precizno znam zašto ne želim da ih vidim. Ta kategorija „ma može“ mi je sumnjiva. Jer „može“ je veoma blizu „svejedno mi je“. A kad mi je svejedno, čemu tačno prisustvujem?
Naravno da ovo nije naročito ekonomičan način života. Kad hoćeš najbolje, često dobiješ ništa. Propustiš pristojne prilike. Odeš iz sasvim funkcionalnih situacija. Platiš više. Čekaš duže. Nerviraš se. Razočaraš se grandiozno.
Ljudi koji prihvataju sedmicu verovatno su mnogo češće zadovoljni od ljudi koji traže desetku. Svaka čast. Neka uzmu i moju sedmicu.
Ne tvrdim da sam u pravu. Tvrdim samo da znam šta ne mogu. Ne mogu da sedim preko puta nečega što me ne oduševljava i da ga svakog dana ubeđujem da je dovoljno dobro samo zato što nije dovoljno loše.
To mi deluje kao strašno mnogo administracije. A život je već pun administracije. Ne treba mi još i emotivni šalter na kom ću sama sebi da overavam potvrdu da je nešto „sasvim pristojno“.
Neka bude fantastično. Neka bude katastrofa. Neka me oduševi, razbesni, nasmeje, razočara, natera da promenim mišljenje. Neka bude nešto.
Samo nemoj da mi bude okej.
Od okej mi je, iskreno, baš najgore.