Znate onog drvenog dečaka kome poraste nos svaki put kada slaže? Pinokio. Genijalna bajka. Mada, kada malo bolje razmislim, prilično nepravedna prema savremenom muškarcu.
Pinokiju je, naime, nos rastao. Danas ne raste ništa. Eventualno ego. I to bez ikakve veze sa istinom.
U mojim kolumnama prošlo je dosta Pinokija. Nisam ih tako zvala jer nisam želela da uvredim drvo. Drvo je, ipak, pouzdan materijal. Od njega napraviš sto — sto ostane sto. Ne probudi se posle tri meseca i kaže da trenutno nije spreman za ozbiljan komad nameštaja.
Jedan je obećavao budućnost, ali mu je sadašnjost bila prevelika obaveza. Drugi je mogao da vodi kompaniju, ljude, sastanke, projekte i pola grada, ali jednu neprijatnu konverzaciju nije mogao da ishendluje bez misterioznog nestanka.
Treći je bio alfa mužjak. To je ona posebna balkanska vrsta sisara koja može da podigne 120 kilograma iz benča, ali ga jedna rečenica „moramo da razgovaramo“ obori na pod.
Četvrti nije lagao. On je samo veoma kreativno raspoređivao istinu.
A peti je bio emotivno dostupan. Utorkom. Između 18:15 i 18:40. Ako nije gužva.
I svi oni, na svoj način, imaju nešto Pinokijevsko. Ne nos. Transformaciju.
Jer muškarac može da bude neverovatno stvaran dok vas osvaja. Tada ima inicijativu. Vreme. Ideje. Reči. Emocije. Planove. Gorivo. Internet. Punjač. Čak zna gde mu je telefon.
A onda vas osvoji.
I — drvo.
Odjednom ne zna šta oseća. Ne zna šta želi. Ne voli pritisak. Treba mu prostor. Ima komplikovan period. Mnogo radi. Nije video poruku. Telefon mu je, pretpostavljam, pao u bunar zajedno sa Đepetom.
Posebno me fascinira ta muška potreba da budu jaki. Jaki kada treba podići čašu. Jaki kada treba podići glas. Jaki kada treba objasniti ženi gde greši.
Ali kada treba reći: „Pogrešio sam.“ „Nedostaješ mi.“ „Povredio sam te.“ „Plašim se.“ — odjednom nestane struje u celoj radionici.
Jer ranjivost je, izgleda, ozbiljna pretnja testosteronu. Možda postoji medicinska studija koju nisam pročitala prema kojoj izgovaranje rečenice „stalo mi je“ smanjuje nivo testosterona za 73 odsto. Ako postoji, povlačim sve. Nauka je nauka.
Ali meni je posebno zanimljiv onaj Pinokio koji insistira na istini.
On želi da budete iskreni. Apsolutno iskreni. Bez igrica. Bez manipulacije. Kažite mu sve.
I onda mu kažete.
Tu se bajka završava.
Jer nije mislio na tu istinu. Mislio je na onu prijatnu istinu u kojoj je on fantastičan, vi ste malo komplikovani, okolnosti su krive, Merkur je retrogradan, a njegovo ponašanje je zapravo posledica duboke emotivne kompleksnosti koju vi, očigledno, niste dovoljno nežno razumeli.
Čovek vas ignoriše sedam dana. Ali nije nezreo. „Procesuira.“
Nestane posle konflikta. Ne beži. „Treba mu vreme.“
Vrati se kada mu zafalite. Nije usamljen. „Shvatio je.“
Ponovi isto. Trauma.
Treći put? Attachment style.
Četvrti? Detinjstvo.
Peti? Molim vas, imajte empatije.
Na kraju ćemo doći do toga da žena treba da pošalje izvinjenje muškarcu zato što ju je povredio u trenutku kada još nije završio svoj lični razvoj.
Pinokio je barem imao Đepeta.
Mi imamo podkaste.
I nekoliko miliona odraslih muškaraca koji su naučili izraze „toksično“, „granice“, „energija“ i „nisam trenutno emotivno dostupan“, pa sada mogu veoma stručno da objasne zašto ne treba da očekujete minimum.
To se zove napredak.
Najlepši deo originalne bajke ipak je kraj. Pinokio postane pravi dečak. Mora da nauči. Da pogreši. Da snosi posledice. Da prestane da laže. Da pokaže hrabrost.
Danas bismo taj scenario verovatno ocenili kao previše zahtevan.
Zašto bi čovek prolazio kroz čitav razvoj karaktera kada može samo da pronađe novu ženu kojoj još nije pokazao stari?
Nova publika. Nova premijera. Isti komad drveta.
Zato više ne pitam koliko su muškarci iz mojih priča bili loši. „Loš“ je previše jednostavna reč.
Mene zanima nešto mnogo smešnije.
Koliko odraslih muškaraca zaista veruje da će žena zauvek razgovarati sa njihovim potencijalom umesto sa njihovim ponašanjem?
Jer žene imaju jednu neprijatnu osobinu. Posle nekog vremena prestanu da gledaju šta biste mogli da budete. I počnu da gledaju šta jeste.
Tu mnogim Pinokijima prvi put poraste nos.
Ne zato što su slagali nas.
Nego zato što više ne mogu da slažu sebe.
A možda je to i jedina korisna lekcija iz cele bajke: nije problem što si jednom bio od drveta.
Problem je kada imaš četrdeset i kusur godina, sopstveni automobil, firmu, sat, ego, tri životne filozofije i pet teorija o ženama — a još čekaš vilu da od tebe napravi čoveka.
Dušo.
Vila je dala otkaz.
Od ovog dela bajke moraćeš sam.