Džoel i Itan Koen, autorski duo koji decenijama prkosi žanrovskim podelama, redefinisali su američki film spajajući crni humor, ekscentrične likove i filozofsku dubinu. Od neo-noara “Krvavo prosto” do remek-dela poput “Farga” i “Nema zemlje za starce”, njihov jedinstveni rukopis stvorio je svet u kojem se komedija i tragedija neprestano prepliću.
Braća Koen su kameleoni filmskog sveta. Njihova filmografija je lavirint različitih žanrova – trilera, komedija, vesterna, pa čak i film noara. Ipak, ono što ih čini jedinstvenim nije samo sposobnost da se oprobaju u svemu, već i da u svakom žanru zadrže prepoznatljiv autorski pečat. Oni ne poštuju žanrovske granice; oni ih razgrađuju i ponovo sastavljaju po sopstvenim pravilima.
Sve se svodi na priču, ali ne na način na koji to Holivud obično shvata. Njihova komedija nikada nije samo komedija. “Veliki Lebovski” je naizgled urnebesna priča o lenjivcu upletenom u zamršenu otmicu, ali u svojoj srži to je ozbiljna kriminalistička priča sa elementima klasičnog noara. Suprotan primer je “Fargo”, naizgled brutalan triler o otmici koja polazi po zlu, ali prožet momentima apsurdnog, gotovo farsičnog humora. Upravo ta mešavina suprotnosti stvara jedinstvenu atmosferu apsurda koja je postala njihov zaštitni znak.
Ovaj rad sa kontrastima proteže se i na likove. Bilo da je reč o nezaposlenom zabušantu “Druškanu” (The Dude) ili neuglednom prodavcu automobila Džeriju Landergardu, Koenovi uzimaju arhetipske “male ljude” i bacaju ih u nezamislive situacije. Oni stavljaju neambiciozne pojedince u priče gde moraju da nadmudre sistem, što je u startu osuđeno na propast. Sama pomisao da stidljivi menadžer lažira otmicu sopstvene žene kako bi izvukao novac od njenog oca zvuči apsurdno, a gledanje “Farga” samo pojačava taj osećaj.
Svet u kojem sudbina ne prašta
Centralni motiv koji pokreće radnju u gotovo svakom njihovom filmu je novac. Pohlepa i ljudska glupost su neraskidivo vezane, a pojava velike svote novca na horizontu pretvara obične ljude u čudovišta. Od “Krvavo prosto” i “Farga” do “Nema zemlje za starce”, likovi su spremni na sve zarad bogatstva, pokrećući lanac nasilja koji retko pogađa samo one koji su ga zaslužili.
Nasilje u njihovim filmovima nije stilizovano; ono je brutalno, iznenadno i često besmisleno. Ono služi kao kazna za pokušaj varanja sistema ili sudbine. Međutim, u svetu Koenovih nema pravde. Krvavi pir često započinje lošom odlukom protagoniste, ali se nezaustavljivo širi i na nevine žrtve. Oni stvaraju okrutne svetove u kojima su likovi prepušteni sami sebi, što je navelo neke kritičare da ih optuže za mizantropiju.
Međutim, u filmovima poput “Farga”, “Nema zemlje za starce” ili “Ozbiljan čovek”, uvek postoje likovi koji predstavljaju glas razuma – Mardž Gunderson, Ed Tom Bel, Lari Gopnik. Oni ne razumeju tu okrutnost i to otvoreno govore, postajući moralni kompas u haosu i, čini se, direktan glas samih autora. To nije mizantropija, već pesimističan, ali iskren prikaz sveta lišenog inherentnog smisla, što je misao koja odjekuje rečima detektiva iz njihovog debitantskog filma “Krvavo prosto”:
– Svet je pun onih koji se žale. A činjenica je da ništa ne dolazi sa garancijom. Baš me briga da li si papa, predsednik Sjedinjenih Država ili čovek godine; nešto uvek može poći naopako. U Rusiji su to, u teoriji, sredili tako da svako vuče za druge… Ali ono što ja znam je Teksas, a ovde dole… sam si.
Pejzaž kao odraz duše
Vizuelno, Koenovi grade atmosferu jednako pažljivo kao i narativ. U saradnji sa direktorom fotografije Rodžerom Dikinsom, stvorili su stil u kojem je okruženje podjednako važno kao i likovi. Dugi, široki kadrovi pejzaža u uvodnim scenama “Farga” ili “Nema zemlje za starce” nisu tu samo radi estetike; oni uspostavljaju ton i naglašavaju izolaciju i sudbinsku predodređenost likova. Snežna belina Minesote u “Fargu” je jednako nemilosrdna kao i surovi pejzaž zapadnog Teksasa.
“Fargo” je savršen primer njihove metode. Kontrast između “Minnesota nice” mentaliteta – ljubaznosti i jednostavnosti lokalnog stanovništva – i iznenadne, šokantne brutalnosti stvara jedinstveni tragikomični efekat. Trudna policajka Mardž Gunderson (Frensis Mekdormand) unosi red i smisao u svet pohlepe i gluposti, predstavljajući moralno sidro filma.
Deceniju kasnije, sa adaptacijom romana Kormaka Makartija “Nema zemlje za starce”, Koenovi su otišli korak dalje, gotovo potpuno eliminišući komične elemente. Ovaj film je sumorna meditacija o zlu, sudbini i prolaznosti vremena. Lik Antona Čigura (Havijer Bardem) nije klasičan negativac; on je gotovo mitska, nezaustavljiva sila prirode, koja deluje po sopstvenom neshvatljivom moralnom kodu. Nasuprot njemu je šerif Ed Tom Bel (Tomi Li Džouns), ostareli predstavnik zakona koji se suočava sa svetom koji više ne razume i zlom za koje nema objašnjenje.