Postoje reditelji čiji filmovi nose prepoznatljiv potpis i pre nego što se njihovo ime pojavi na odjavnoj špici. Joe Wright svakako pripada toj grupi. Njegov vizuelni senzibilitet, sklonost velikim emocijama, raskošnoj scenografiji i precizno koreografisanim kadrovima učinili su ga jednim od najprepoznatljivijih britanskih autora svoje generacije.
Wright je studirao na londonskom St Martin’s Collegeu, a karijeru je započeo radeći na televiziji, pre nego što je 2005. napravio veliki iskorak na filmu. Njegov dugometražni debi, „Pride & Prejudice“, sa Keirom Knightley, Matthewom Macfadyenom, Rosamund Pike i Donaldom Sutherlandom, odmah je pokazao ono što će kasnije postati jedna od glavnih karakteristika njegovog rada: sposobnost da književne klasike oslobodi muzejske ukočenosti i pretvori ih u žive, emotivne i vizuelno zavodljive filmove.
Samo dve godine kasnije stigao je „Atonement“, ekranizacija romana Iana McEwana, prema scenariju Christophera Hamptona. Keira Knightley i James McAvoy predvodili su glumačku postavu, dok je film postao jedan od najzapaženijih naslova te godine i osvojio čak osam nominacija za Oskara. Posebno se pamti po dugim, gotovo hipnotičkim kadrovima i atmosferi u kojoj Wright spaja intimnu ljubavnu dramu sa monumentalnim prizorima rata.
Od književnih klasika do savremenih drama
Wright se, međutim, nikada nije zadržavao samo u jednom žanru. Godine 2009. režirao je „The Soloist“, sa Robertom Downeyjem Jr. i Jamiejem Foxxom, a 2011. potpuno promenio ritam filmom „Hanna“, stilizovanim trilerom u kojem su glavne uloge imali Saoirse Ronan i Cate Blanchett.
Usledila je još jedna raskošna književna adaptacija. „Anna Karenina“ iz 2012. godine, sa Keirom Knightley, Judeom Lawom i Aaronom Taylor-Johnsonom, bila je jedan od Wrightovih najambicioznijih vizuelnih projekata. Film je zamišljen gotovo poput predstave unutar filma, sa scenografijom koja se neprestano transformiše pred očima publike. Kostimografija Jacqueline Durran donela je filmu i BAFTA priznanje i Oskara za najbolji dizajn kostima.
Ubrzo nakon toga Wright je zakoračio i u pozorište. U londonskom Donmar Warehouseu režirao je predstavu „Trelawny of the Wells“, dok je u Young Vicu postavio „A Season in the Congo“, sa Chiwetelom Ejioforom i Danielom Kaluuyom. Bio je to logičan nastavak njegovog interesovanja za scenu, pokret i način na koji prostor može da postane ravnopravan deo priče.
Gary Oldman, Churchill i veliki uspeh „Darkest Hour“
Jedan od najznačajnijih trenutaka u Wrightovoj karijeri stigao je 2017. godine sa filmom „Darkest Hour“. Istorijska drama o Winstonu Churchillu okupila je Garyja Oldmana, Kristin Scott Thomas i Lily James, a Oldmanova transformacija u britanskog premijera postala je centralna tačka filma.
Za tu ulogu Gary Oldman osvojio je Oskara za najboljeg glumca, dok je film još jednom potvrdio Wrightovu sposobnost da istorijske događaje ne tretira samo kao rekonstrukciju prošlosti, već kao prostor za izrazito emotivnu i vizuelno upečatljivu priču.
„Cyrano“ i Wrightova ljubav prema velikim emocijama
U filmu „Cyrano“, mjuziklu inspirisanom čuvenim delom Edmonda Rostanda „Cyrano de Bergerac“, Wright se ponovo vratio romantici, tragediji i spektaklu. Peter Dinklage predvodio je glumačku ekipu uz Haley Bennett, Kelvina Harrisona Jr. i Bena Mendelsohna, dok je muziku potpisao bend The National.
Film je još jednom pokazao koliko Wright voli priče u kojima osećanja nikada nisu mala. Ljubav, čežnja, nesigurnost i tragedija kod njega gotovo uvek dobijaju grandioznu vizuelnu formu, bez obzira na to da li se radnja odvija na aristokratskom imanju, bojnom polju ili pozorišnoj sceni.
Njegov noviji televizijski projekat „The Agency“, rađen za Paramount+ i Showtime prema scenariju Jeza i Johna-Henryja Butterwortha, okupio je impresivnu glumačku postavu koju predvode Michael Fassbender, Jeffrey Wright i Richard Gere. Time je Wright još jednom pokazao da ga format ne ograničava – ono što ga zanima jeste priča i način na koji ona može da se pretvori u upečatljiv vizuelni svet.
Tokom karijere, filmovi koje je režirao prikupili su desetine nominacija i nagrada na ceremonijama poput BAFTA, Oskara i Zlatnih globusa. Ipak, brojke možda i nisu najzanimljiviji deo njegove biografije. Mnogo je važnije to što je Joe Wright uspeo da napravi nešto što je u savremenom filmu sve ređe: stil koji možemo da prepoznamo gotovo istog trenutka kada se kadar pojavi na ekranu.
Od „Pride & Prejudice“ i „Atonementa“ do „Darkest Houra“ i „Cyrana“, Wrightove filmove povezuje ista ideja – da velika priča ne mora da bira između emocije i estetike. Kod njega jedno gotovo uvek postoji upravo zahvaljujući drugom.