Pre nego što smo uopšte seli u bioskopska sedišta, činilo se kao da smo novi Spider-Man već gledali. Tom Holand i Zendeja bili su svuda, press turneja je imala sopstveni život na društvenim mrežama, njeni modni momenti analizirali su se gotovo jednako detaljno kao trejleri, a Spider-Man: Brand New Day mesecima je građen kao jedan od filmskih događaja godine. Onda smo konačno ugasili telefone, svetla u sali su se prigušila i počeo je film. I negde na pola projekcije pojavila se prilično nezgodna misao: da li je sve ono što se događalo oko filma zapravo zanimljivije od samog filma?
Da odmah rešimo jednu stvar – Spider-Man: Brand New Day nije loš film. Daleko od toga. Vizuelno je impresivan, Tom Holand ponovo veoma dobro funkcioniše kao Piter Parker, ima dovoljno velikih scena da opravda bioskopsko platno i sasvim sigurno će zadovoljiti veliki deo Marvel publike.
Samo što smo od filma oko kog je napravljena ovolika buka očekivali nešto više od toga da bude – sasvim dobar.
I tu počinje problem.
Novi početak koji nije baš toliko nov
Brand New Day, koji je u bioskope stigao 31. jula, četvrti je solo Spider-Man film Toma Holanda u okviru MCU-a, a režiju je preuzeo Destin Danijel Kreton. Pored Holanda i Zendeje, u glumačkoj postavi su između ostalih Sejdi Sink, Džejkob Batalon, Džon Berntal, Majkl Mando i Mark Rafalo.
Polazna tačka je, pritom, odlična.
Posle događaja iz No Way Home, Piter Parker živi potpuno sam u Njujorku koji ga više ne poznaje. Ljudi koje voli nastavili su svoje živote bez sećanja na njega, dok se on praktično potpuno predaje identitetu Spajdermena. Zvanični sinopsis upravo na toj usamljenosti i pritisku gradi priču: Piter prolazi kroz neočekivanu fizičku promenu koja počinje da ugrožava i njega samog.
Na papiru, ovo zvuči kao možda najzanimljivija verzija Holanda kao Pitera Parkera.
Problem je što film tu ideju nikada ne gura onoliko daleko koliko bismo želeli.
Postoji tuga. Postoji usamljenost. Postoji osećaj da gledamo nešto odraslijeg Pitera nego ranije. Ali baš kada pomislite da bi film mogao da ode na neko neprijatnije, čudnije ili emocionalno nepredvidivije mesto, vraća se na dobro poznate superherojske šine.
I vrlo brzo ponovo znamo gde idemo.
Gde je nestala napetost?
Možda je najveći problem filma upravo to što smo tokom projekcije retko imali osećaj da zaista ne znamo šta će se dogoditi.
A to je prilično veliki minus za film koji pokušava da igra na kartu transformacije, opasnosti i novog početka.
Akcione scene su velike. Efekti su veliki. Muzika zna tačno kada treba da vam kaže da je trenutak važan. Ali osećaj stvarne neizvesnosti retko stiže zajedno sa njima.
Postoji razlika između toga da gledate spektakl i da budete na ivici sedišta.
Brand New Day mnogo češće nudi prvo.
Problem nije čak ni u tome što prepoznajemo Marvelovu formulu – publika koja dolazi na četvrti film sa istim Spajdermenom svakako zna kakav film gleda. Problem je što film vrlo retko uspeva da nas prevari, iznenadi ili natera da na trenutak pomislimo da bi stvari zaista mogle da krenu potpuno drugim putem.
I nismo jedini kojima je ostao taj utisak. Dok su kritike nakon premijere generalno bile pozitivne, deo recenzenata upravo je isticao poznate MCU obrasce i osećaj da film propušta priliku da napravi radikalniji novi početak.
A šteta je, jer početna pozicija filma praktično poziva na rizik.
Tom Holand je dobar. Zendeja je Zendeja. Ali to smo već znali
Postoje momenti u kojima Brand New Day najbolje funkcioniše kada na trenutak zaboravi da mora da bude ogromni Marvel blokbaster.
Tom Holand je posebno dobar kada Piter nije Spajdermen.
Njegova verzija lika sada nosi mnogo više umora nego tinejdžerski Piter kog smo upoznali pre gotovo decenije. Sam početak filma, sa Piterom koji živi izolovano nakon odluke kojom je praktično izbrisao sebe iz života najbližih ljudi, daje Holandu dovoljno prostora da pokaže nešto tiše i ozbiljnije. I upravo su ti delovi među onima koji ostaju duže u glavi od pojedinih mnogo skupljih akcionih scena.
A onda je tu Zendeja.
Njeno prisustvo automatski menja energiju kadra, ali upravo njen povratak otvara još jedno pitanje: koliko daleko je film spreman da ide sa emocionalnim posledicama kraja No Way Home?
Naš odgovor bi bio – ne dovoljno daleko.
Jer odnos između MJ i Pitera ima sve sastojke za mnogo bolniju i komplikovaniju priču nego što na kraju dobijamo. Film dodirne tu ranu, ali kao da se plaši da je zaista otvori.
A onda shvatite da ste više razmišljali o press turneji nego o negativcu
I možda je ovo najzanimljiviji deo cele priče.
Brand New Day nije stigao u bioskope samo kao film. Stigao je kao pop-kulturni paket.
Mesecima smo pratili Toma Holanda i Zendeju, njihove zajedničke pojave, intervjue i crvene tepihe. Zendejina garderoba tokom promocije ponovo je postala događaj za sebe: uz Lou Rouča nastavila je svoju već poznatu praksu „method dressinga“, ubacujući motive pauka, boje filma i reference na Spajdermena u stylinge tokom promotivne turneje.
Tom i Zendeja ovog leta nisu bili samo glumci koji promovišu film. Postali su deo razloga zbog kog je film izgledao toliko veliki.
I to se vidi i na blagajnama. Brand New Day je za veoma kratko vreme prešao milijardu dolara globalne zarade i postao jedan od najvećih bioskopskih fenomena 2026. godine.
Ali upravo tu nastaje zanimljiv paradoks.
Marketing nas je ubedio da dolazi događaj.
Film nam je dao proizvod.
Veoma skup, veoma uglađen, veoma gledljiv proizvod – ali ne nužno film o kojem smo izašli iz bioskopa sa potrebom da pričamo narednih sat vremena.
Nasuprot tome, o Zendejinom press-tour looku možemo.
Možda je hype jednostavno postao nemoguće pobediti
I možda problem čak nije samo u filmu.
Posle No Way Home, koji je uspeo da pretvori fanovsku nostalgiju u jedan od najvećih bioskopskih događaja svoje generacije, svaki sledeći Spajdermen sa Tomom Holandom ulazi u salu sa ogromnim teretom očekivanja.
A Brand New Day je uz to imao praktično savršenu mašineriju hajpa.
Trejlere. Marvel. Toma. Zendeju. Modu. Internet teorije. Cameo očekivanja. Press turneju. Crvene tepihe. TikTok. Naslovnice.
Do trenutka kada film konačno počne, očekivanja su toliko visoka da više nije dovoljno samo napraviti dobar superherojski film.
Morate napraviti nešto što deluje kao da nismo videli ranije.
A mi taj osećaj nismo dobili.
Dakle, šta zaista mislimo?
Da bismo ponovo gledali Spider-Man: Brand New Day? Verovatno.
Da nam je bilo dosadno? Ne.
Da Tom Holand i dalje jeste odličan Spajdermen? Apsolutno.
Ali da li smo izašli iz bioskopa sa onim osećajem zbog kog odmah želite nekome da pošaljete poruku: „Moraš ovo da vidiš“?
Ne baš.
Film ima dovoljno šarma, dovoljno emocije i više nego dovoljno vizuelnog spektakla da dva sata prođu lako. Ono što mu nedostaje jeste ona mala količina filmske drskosti zbog koje prestanete da razmišljate o formuli i stvarno ne znate šta dolazi sledeće.
Najveći twist novog Spider-Mana zato možda uopšte nije u filmu.
Već u tome što smo ovog leta više bili opčinjeni svime što se događalo pre nego što su se svetla u bioskopu ugasila.
I ako nas pitate šta ćemo duže pamtiti – zaplet ili Tomovu i Zendejinu promotivnu turneju – odgovor je, za sada, prilično jasan.