U vremenu koje često insistira na jasnim definicijama i brzom etiketiranju, Ana Sekulić bira drugačiji pristup — onaj koji ostavlja prostor za istraživanje, promenu i slojevitost. Njena priča ne može se svesti na jednu ulogu: od modelinga, preko dizajna i fotografije, do studija psihologije i razvoja sopstvenog brenda, sve što radi deluje kao prirodan nastavak radoznalosti i potrebe da razume svet oko sebe — i sebe u njemu.
Kod nje je zanimljivo to što se različite oblasti ne razdvajaju, već se međusobno nadovezuju i oblikuju jedan prepoznatljiv senzibilitet. Bilo da stvara, posmatra ili analizira, pristup ostaje isti — tih, promišljen i usmeren ka suštini, bez potrebe za naglašavanjem. Upravo u toj nenametljivoj jasnoći leži i posebna vrsta elegancije.
U rubrici “10 pitanja” donosimo njen pogled na male i velike teme, kroz odgovore koji su istovremeno lični i univerzalni. Jer ponekad upravo u ovakvim razgovorima saznajemo dosta, ne samo o sagovorniku, već i sebi samima.
Zašto je dobro biti „ja”?
To je pitanje koje podrazumeva poređenje koje nije moguće. Nikada nećemo saznati:)
Kakvu kafu piješ?
Kapućino ili makijato sa pola kašičice šećera, taman toliko da nije sasvim bezazleno.
Kako pronalaziš i čuvaš mir?
Smatram da mir nije nešto do čega se dolazi instant mantrama ili brzim rešenjima koja deluju kratkotrajno. Ukoliko je neophodno da isključiš sve spoljne faktore i stvoriš gotovo laboratorijske uslove da bi ga osetio, teško da se to može nazvati mirom.
Za mene je mir stanje koje ima određenu postojanost — nešto što ne zavisi u potpunosti od okolnosti, već opstaje uprkos njima, kao tiha pozadina svega što se dešava.
Povremena izolacija jeste neophodna, kao prostor u kom ostaješ sa sobom bez potrebe da mentalni prostor popunjavaš drugim ljudima i distrakcijama. Dobar test mira može biti upravo to: kako se osećaš kada si sam — ili, sa druge strane, da li mir postoji isključivo tada. U oba slučaja, verovatno je reč o nečemu krhkom.
Savremeni život je zahtevan i podrazumeva stalno preuzimanje različitih uloga, zbog čega je lako skliznuti u mehanizme koji nas štite od suočavanja sa sobom. A čini mi se da upravo u tom prostoru — koji najčešće pokušavamo da izbegnemo — leži ključ uspostavljanja mira.
Šta je za tebe sloboda?
Ovo je za mene dugo bila vrlo značajna i velika tema. Na neki način, i dalje jeste. Čini mi se da se sloboda osvaja deo po deo, u različitim aspektima našeg života. Ona nije binarna — nemam je ili imam je — već je, sa našim sazrevanjem, učimo korak po korak da sebi obezbedimo.
Sloboda bi, u nekom utopijskom smislu, bila potpuno odsustvo potrebe da se povinujemo tuđim ili sopstvenim idejama i zahtevima, kao i otpor svim zabranama koje nas sputavaju. Međutim, to ni ne bi bilo održivo niti nužno poželjno.
Svi u sebi imamo jedan unutrašnji entitet koji je tu da nas zauzda, opomene, natera ili prekori. Ponekad je on u službi očuvanja ličnosti, a ponekad radi na našu štetu. U svakom slučaju, nemoguće ga je isključiti.
Zato i verujem da sloboda dolazi u fragmentima. Pored tog unutrašnjeg glasa, kog ne možemo u potpunosti pobediti, tu su i svi glasovi spolja. Ako mene pitate, onda kada uspostavimo balans sa tim unutrašnjim glasom, automatski uspostavljamo određeni mir i sa spoljnim.
Spoljašnji glasovi nekada su dobronamerni i značajni, a nekada samo šum koji nas odvlači od nas samih. Potrebna je mudrost da ih razlikujemo, kao i da razumemo kada nam je sloboda zaista potrebna, a kada može da nas odvede u pravcu koji nam šteti.
Šta bi volela da ljudi znaju o tebi?
Verujem da meni važni ljudi znaju o meni sve što treba da znaju. Nemam neku preteranu želju da ljudi koji me ne poznaju znaju o meni ovo ili ono. Ako treba i ako vreme za to dođe – saznaće.
Koja je poslednja knjiga koju si pročitala?
Čitanje iz razonode mi je zamenila obavezna literatura tokom studija Psihologije, tako da je verovatno poslednja knjiga bila “Daleko od razuzdane gomile” Tomasa Hardija, koju toplo preporučujem.
Koju pesmu biraš na karaokama?
Pravićemo se da umesto karaoka piše kafana. “Da budemo noćas zajedno” od Vesne Zmijanac.
U kom gradu bi volela sada da šetaš?
Perastu.
U Beogradu…
Beograd… je uvek živ.
Pitanje koje bi postavila sama sebi?
Kako si?