Stefan Miloš je arhitekta koji ne veruje u arhitekturu radi arhitekture. Njegov rad polazi od jednostavne ideje. Prostor treba da služi čoveku, a ne da ga impresionira.
U vremenu u kom dizajn često postaje performans, Stefan se vraća osnovama, funkciji, osećaju i načinu na koji se prostor zaista koristi. Njegovi enterijeri nisu tu da budu gledani, već da se u njima živi.
Kroz rad, fotografiju i putovanja razvija pristup koji odbacuje višak i postavlja jedno ključno pitanje: da li prostor ima smisla ili samo dobro izgleda.
Javio nam se pismom sa Sardinije. Bez najave i bez potrebe da bude zvanično. Više kao poruka starim prijateljima nego intervju.
Između plaže Maria Pia, jutarnje kafe u Algeru i planiranja agende za Milano Design Week, odgovorio je na naših deset pitanja. Ne kao formu, već kao tok misli o prostoru, radu, slobodi i onome što ostaje kada skloniš višak.
Dragi Social Club,
Pišem vam sa plaže, iz jednog mejla koji se usput pretvorio u ovo. Nemam problem da nešto napišem dok sam na odmoru. Ako dolazi iz trenutka, onda nije obaveza.
Pregorevanje sam već jednom prošao i to je bilo dovoljno da naučim lekciju.
Zašto je dobro biti „ja”?
Nikada nisam imao potrebu da budem neko drugi i mislim da se tu već pravi velika razlika. Danas postoji konstantan pritisak da se prilagodiš onome što je trenutno traženo, da uhvatiš trenutak, algoritam, pažnju. To može da donese vidljivost. Ne donosi stabilnost.
Kod mene su stvari postavljene jednostavno. Ili imaju smisla ili nemaju. Ne trudim se da ih dodatno pakujem kako bi bile prihvatljivije ili razumljivije svima. Stojim iza onoga što radim i ne osećam potrebu da to konstantno dokazujem.
Mislim da ljudi često potcene koliko energije ode na pokušaj da budeš nešto što nisi. Kada to skloniš, ostaje prostor da se zaista baviš onim što radiš.
Kakvu kafu piješ?
Zavisi gde sam, ali zanimljivo je koliko se odnos prema vremenu menja u zavisnosti od mesta. U Italiji espreso traje kratko, ali ima svoju svrhu i fokus. U Beogradu kafa traje dugo, ali često bez stvarne pažnje.
Svi govore da nemaju vremena, a istovremeno ga troše bez ikakvog kriterijuma. Kafa je ista, ali način na koji je pijemo otkriva mnogo više od ukusa.
Uvek je lakše promeniti ritual nego naviku.
Kako pronalaziš i čuvaš mir?
Ne pronalazim ga, više pazim da ga ne narušim. To je razlika koju ljudi često zanemaruju. Mir se danas tretira kao nešto što treba dodati u raspored, kao još jedna aktivnost, još jedan segment dana.
U praksi, to gotovo nikada ne funkcioniše.
Mnogo je jednostavnije nego što zvuči, ali i mnogo teže za primenu. Ne odgovaram na sve odmah. Ne prihvatam svaki ponuđen posao. Ne moram da budem prisutan svuda.
Ljudi često kažu da su u haosu, ali retko priznaju da su ga sami konstruisali. Lakše je verovati da je haos posledica okolnosti nego sopstvenih izbora.
Mir se ne gradi. Pojavi se kada prestaneš da dodaješ sve što ga remeti.
Šta je za tebe sloboda?
Sloboda je vrlo konkretna stvar i nema mnogo veze sa velikim rečima. Za mene je to trenutak kada ništa što posedujem ne upravlja mojim odlukama.
Danas se živi obrnuto. Ljudi grade život oko stvari koje su sami izabrali, a onda postaju zarobljeni u njihovom održavanju. Sve što treba da bude alat postaje obaveza.
Ako moraš stalno da održavaš nešto da bi imalo smisla, pitanje je da li je to ikada imalo smisla.
Šta bi voleo da ljudi znaju o tebi?
Da jednostavnost nije slučajna.
I da ne koristim velike reči bez razloga, jer mislim da su često način da se prikrije nedostatak suštine. Danas je skoro sve postalo „iskustvo“. U teoriji, to zvuči dobro. U praksi, često znači da je nešto pažljivo upakovano da izgleda značajnije nego što jeste.
Ako moraš da naglasiš da je nešto iskustvo, verovatno pokušavaš da sakriješ šta zapravo prodaješ.
Stvari koje imaju stvarnu vrednost ne zahtevaju dodatno objašnjenje. One se razumeju kroz upotrebu.
Koja je poslednja knjiga koju su pročitao?
Nema tog romana koji bi mi zamenio ovo što živim.
Izašao sam iz romana i sada sam više u knjigama koje se ne čitaju linearno, već im se vraćaš kada imaš razlog. Trenutno sam u knjizi Timeless Cities autora Roberta Samuelsa, koja se bavi time kako su gradovi kroz istoriju nastajali i zašto su neki od njih i danas kvalitetniji za život od većine onoga što se sada projektuje.
Ono što mi je zanimljivo jeste da ti gradovi nisu nastali kao jedinstven projekat ili jasna ideja, već su se razvijali postepeno, kroz vreme. Upravo zbog toga imaju meru koja je prilagođena čoveku, u načinu na koji funkcionišu ulice, gustina i odnos javnog i privatnog prostora.
S druge strane, knjiga ne idealizuje gradove. Naprotiv, jasno pokazuje da su oni danas jedan od ključnih problema kada je u pitanju klima. Akumuliraju toplotu, utiču na mikroklimu i često rade protiv prirodnih sistema.
Ono što je meni važno u toj priči jeste da rešenja već postoje u tim starijim strukturama, ali ih danas često ignorišemo jer pokušavamo da stvari rešimo brzo i kroz nove koncepte, umesto da razumemo ono što već funkcioniše.
Za mene je to dobar podsetnik da kvalitetan prostor ne nastaje kao gotova ideja, već kao proces koji se razvija i prilagođava kroz vreme. Mislim da tu danas najčešće pravimo grešku.
Koju pesmu biraš na karaokama?
Nemam tu vrstu potrebe. Ali imam situacije koje su verovatno bliže tome nego što bih planirao.
Ovde u Algeru, sedeo sam na balkonu, čekao zalazak, pustio muziku i pevušio bez ikakve namere da to iko čuje. U jednom trenutku sam shvatio da ljudi sa šetališta gledaju ka gore i počinju da snimaju. U pozadini je išla Shape of My Heart od Stinga.
Nisi planirao ništa, ali si ipak postao deo scene. To mi je jedina verzija karaoka koja ima smisla. Ne kada želiš pažnju, nego kada se desi bez namere.
U kom gradu bi voleo sada da šetaš?
U onom u kom ne moram baš ništa. Trenutno je to ovaj iz kog vam i pišem.
To je retko stanje, ali kada se desi, potpuno menja odnos prema prostoru. Bez plana, bez potrebe da svaka tačka ima svrhu, grad počinje da funkcioniše drugačije.
Tada vidiš kako zapravo sve izgleda.
Većina ljudi putuje da bi videla što više. Ja mislim da se prostor razume tek kada prestaneš da ga „konzumiraš“.
U Beogradu…
Beograd je moja baza, ali nisam siguran koliko sam u njemu zaista prisutan. Ili sam u projektima, ili među prijateljima, ili na putu.
Trenutno pripremam agendu za Milano Design Week. Stefan Miloš Studio | Not A Studio je dobio media & press akreditaciju i sada prvi put organizujem svoj tim na način koji ima širi okvir od jednog projekta. Platforma Not A Studio, koju razvijam na stefanmilos.com još uvek nema konačan oblik i to mi je važno. Ne pokušavam da je jasno definišem, jer mislim da većina stvari izgubi smisao u trenutku kada ih prerano zatvoriš u formu.
Imamo potvrđene sastanke sa timovima koji postavljaju standarde u industriji, uključujući Salone del Mobile i nekoliko ozbiljnih high-end brendova nameštaja. To mi je jasan signal da ono što radim ima smisla i van lokalnog konteksta.
Pitanje koje bi postavio sam sebi
To je pitanje koje se stalno vraća, bez obzira na projekat ili fazu u kojoj sam.
Da li sam ispred onoga što tržište trenutno prepoznaje ili samo radim stvari koje još uvek niko ne razume.
I da li ta razlika uopšte postoji.
Možda je sve ovo lakše razumeti kada se malo udaljiš. U svakom slučaju, nastaviću kad se vratim.
Stefan Miloš
Foto: Stefan Miloš, Sardinija, april 2026