Sa bajonetima možeš učiniti mnogo toga, ali ne možeš na njima sedeti. Ovo je rekao Charles Maurice de Talleyrand, francuski ministar spoljnih poslova, Napoleonu. On, Napoleon, tada to nije razumeo i svi znamo kako se to završilo. Suštinski, silom se nikada nije moglo vladati i sila nikad nije mogla da bude alternativa društvenom dogovoru. U društvu koje je već odavno izgubilo sva merila vrednosti i u kojoj nepravda duboko ukorenjena, jedino što je moglo da se očekuje je da dođe do otvorenog bunta.
Nepravda u ovoj zemlji je vidljiva svima. Naravno, nekim ljudima možete navući ružičaste naočare kako bi se ista zamaskirala, ali rečima Abrahama Lincolna “možeš varati sve ljude neko vreme, možeš varati neke ljude sve vreme, ali ne možeš varati sve ljude sve vreme“. To je jednostavno teoretski neodrživo.
Bolesni koktel sloma svih vrednosti i nepravde se najbolje može videti u jednom primeru iz Novog Sada. Tamo je grupa mladića koja simpatiše jednu političku opciju našla za shodno da svoje vršnjake koji s njima ne dele iste političke vrednosti pretuku. U tom premlaćivanju u kome su upotrebljene i bejzbol palice, jednoj njihovoj vršnjakinji su uspeli polome vilicu. Višeslojnost ovako bezumnog primera sloma vrednosti, čak i u društvu gde je vršnjačko nasilje manje više redovna pojava, možda bez upotrebe bejzbole palica, zapanjujuća je. Ono u sebi sadrži nasilje na ženama. U sebi sadrži i brutalnost, jer udaranje bejzbol palicama je moglo dovesti do mnogo fatalnijeg ishoda. Sadrži i potpuno pomračenje mladih umova, možda upitne umnosti, koje nalazi da je nasilje legitiman način recimo neke političke borbe. Finalno, sadrži i saznanje o potpunom slomu vaspitanja.
Nakon toga stupa nepravda, a to je da neko odluči da pomiluje te ljude i da ih suštinski pusti na ulicu. Apsurd cele situacije je u tome što će ulicama istog grada, možda već danas, hodati žrtve i dželati. Na isti način. To je suštinski definicija nepravde. A nepravdu niko ne može da trpi. Kad sistem ne obezbedi pravdu ljudima jedino preostaje da se za pravdu izbore sami. Da li neko može da zameri roditeljima, braći, drugovima te devojke da u najmanju ruku na to što je učinjeno njoj uzvrate istom merom? Dušanov zakonik, oko za oko. Ili vilicu za vilicu. Kao otac ženskog deteta znam što bih uradio. Ne želim da bilo kome dajem ideje, niti da na bilo šta podstičem, ali jedna stvar je sigurna. Moje dete niko neće tući. Uloga roditelja je da je zaštiti svoje dete i verujem da svi normalni ljudi dele takav stav.
Neke pesme su, nažalost, vanvremenske. „A onda kordon pred onom decom ko pred tobož nekom hordom“, napisao je jedan od najvećih sinova upravo tog Novog Sada, Đorđe Balašević, sada već davne 2000. godine u pesmi “Plava balada”. Danas, 2025. godine, nažalost nam se ponavljaju iste stvari. Deca i ljudi u plavom. Jedni naspram drugih. Danas tu decu tuku, privode i maltretiraju upravo oni koji bi trebalo da nas štite od svih nepravdi.
„E, moj plavi bio si malo sirov, ali ipak pravi“, napisao je Đole. A danas, druže plavi, pod fantomkama i bez obeležja hapsiš decu zato što stoje na ulici. I tako samo raspiruješ nepravdu kao što pčela oprašuje cvet. Ne gasi se požar u kući napalmom. Hemijska reakcija koja mora da usledi nakon može biti samo jedna. Na takav način samo postižeš da društvo bude još dublje podeljeno.
E moj plavi, tu se nameće sledeće pitanje. Kako ćeš, kad jednom sve ovo prođe i kada se stvari promene, a to je neminovno, hodati ulicama zajedno sa nama? Kako ćeš bez fantomke moći da nas pogledaš u oči. Možda još važnije, kako ćemo mi gledati tebe? Da li misliš da je moguće da se baviš tim poslom nakon svega što si radio?
Da li imaš svest o tome da neki postupci ostavljaju jednostavno neizbrisiv trag. Kako ćeš da objasniš svojoj deci ako ih imaš, ili kad ih budeš imao, šta si radio nekoj drugoj deci? Na kraju krajeva, kako to objasniš sebi? Da si samo pratio naređenja? Pa to su govorili i čuvari u Aušvicu.
U organizacijama koje imaju jasan lanac komande ne očekuje se da se previše koristi mozak. Međutim, koliko god ljudsko biće bilo sposobno da svoj mozak, toliko koliko ga ima, koristi selektivno, savest ne može da se stavi na airplane mode. Često vas, druže plavi, zovu kerovima. I to nije lepo. Jer naučno je dokazano da psi imaju određeni nivo svesti. Amebe, sa druge strane, nemaju. A amebe su beskičmenjaci. Đole “Plavu baladu” završava sa „a ti si super ako stvarno spavaš mirno“. Sa tim bih i ja završio.
*Svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima je slučajna. Stavovi kolumnista ne predstavljaju stavove redakcije.