Naš današnji “glavni junak” je moj bivši i od skora na žalost pokojni tast, Zoran Kovačević, sinonim diskretnog heroja grada Beograda. Tom prilikom želim da mu posvetim ovaj tekst i odam poštovanje njegovom postojanju i doprinosu, kako u polju svog delanja i stvaralaštva, tako i uloge koju je imao u mom životu i načinu na koji je inspirisao ljude generalno.
Od puke biografije, o Zoranu bih mogao da ispišem knjigu od 30 punih strana, čovek je bio neviđeno talentovani crtač stripa (karikaturista) i docnije grafički dizajner, izdvojio bih vam njegove rane radove, strip “Nićifor” (1978-1981) i “Mikajla”(1981) koji najbolje oslikavaju njegovu maštu i kreativnost, koja ga je pratila u svim sferama života.
Ali ono što ga zapravo čini, mojim herojem, je uticaj i vrednosti kojima je plenio kao čovek. Jednom rečju, duša, baš to. Život ga od rane mladosti nije baš mazio, bio je dete razvedenih roditelja i rastao je bez oca, u jednom ne baš prijateljskom porodičnom okruženju prepušten sebi i ulici, na kojoj se družio i bio prihvaćen i voljen. Rano se oženio i zasnovao porodicu, zatim otišao u Nemačku gde je crtao i živeo u jednoj sobi kako bi obezbedio porodicu u vreme ’80 i ’90. Bio je “All in” kada su oni u pitanju.
Iz te “sobe” se preselio u drugu, uslovno rečeno, bližu, osnovao je u Beogradu firmu “Shock Cards” koja se bavila i bavi i dan danas kreiranjem i distribucijom svih vrsta čestitki, razglednica i pozivnica, bio je toliko pasioniran u svojoj želji da uspe i da stvori nešto iz svega, bio je stvaralac, baš tim rečima, sa ozbiljnim radoholičarskim momentom. Bio je u stanju da radi danima sa svega par sati sna, zaspi na stolici od umora, da putuje satima po Srbiji i radi vrata-do-vrata prodaju svojih proizvoda po mini knjižarama i dućanima, ništa ga nije mrzelo. A sve to za svoju porodicu, sebi se ne bi setio patike da kupi, što zvuči neverovatno u ovom svetu samoljublja i samopromocije.
Ali, život najbolje zna načine da ti da kočnicu kad ti stisneš gas do kraja, doživeo je težak infarkt sa 53 godine i jedva preživeo. Da li je prekinuo sa radom, ili bar usporio? Ni najmanje. Imao je punu podršku porodice koja mu je značila i bila ceo svet i koja je vodila računa o svim dnevnim i tekućim problemima, kao i njegovom zdravlju i ishrani, dok je on stvarao u svom svetu mašte, neke vrlo realne i opipljive stvari, svoj kreativni legat. Sa stripa i dizajna je prešao na digitalno stvaranje, bavio se svime, od sveski i školske opreme, logotipa i reklama za velike korporacije, radio je bolje i više od svih, u toj meri pasioniran, kao da gledate Cristiana Ronalda na treningu. I tako svaki dan, posle hiljadu poraza i hiljadu padova, nalazio je motivaciju da ustane i nastavi dalje! A diskretan, tih i nenametljiv, “Vitez Pera”, titula kojom je bio i ovenčan, diskretan heroj i primer svima u ovom vremenu izgubljenih vrednosti i ubrzanoj retrogradnoj evoluciji. Stigao je da napravi i svoje serije NFT (Non Fungible Token) sa vizijom da od toga napravi kapital za dalji razvoj posla i malo “ušuškaniju” penziju.
Na žalost, nikad nije dočekao dan bez stresa i borbe, bez teških lavirinata i kombinatorika, njegovo stvaralaštvo za života nije ni blizu dovoljno cenjeno i naplaćeno na konvencionalan način, ali ostavio je iza sebe mnogo.
Pamtiću ga kao dečaka u duši koji mi na svoj 65. rodjendan prepričava kako se sankao u Gepratovoj u najranijoj mladosti, kako se kao adolescent zamerao tada ozbiljnim banditima za mesto na košu na Konjarniku, čoveka čiji je omiljeni film bio i ostao “Back to the future”, “dečaka” sa vizijom na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, večno zarobljenog negde izmedju mašte i realnosti, a jedan od onih ljudi za kojeg niste mogli lošu reč da čujete, domaćin sa otvorenom pozivnicom za sve i čovek sa najviše kumova u novijoj srpskoj istoriji.
Za puke podatke i infomacije, koristite google, ovo nije biografija, ovo je priča o životu, borbi, ljubavi i porodici. Ovo je priča o Beogradu.
Možda nije uspeo da sagradi kuću sa bazenom i pije ispred istog Margaritu sa kišobrančićem, ali je uspeo da bude najbolji muž, otac, kum, partner u poslu, prijatelj, komšija. I tast. Bez interesa i bez skrivenih motiva, stvaralac za vizijom i pre svega, čovek sa velikim Č.
Zorane, hvala ti za sve prećutne lekcije, vidimo se.
I za sve diskretne heroje ovog grada
“Salute.”