Možemo da završimo radni dan, obavimo kupovinu, odemo na trening i organizujemo čitavu nedelju, ali da odgovorimo na jednu sasvim običnu poruku? To ćemo, ipak, ostaviti za kasnije. Ako vam je ovaj scenario poznat, niste jedini. Iza odlaganja odgovora često se krije mnogo više od obične nezainteresovanosti.
Postoji jedna posebna vrsta savremenog umora koja nema mnogo veze sa fizičkim naporom. Telefon zasvetli, vidimo poruku, pročitamo je i pomislimo: „Odgovoriću malo kasnije.“ Nekoliko sati pretvori se u dva dana, a što više vremena prolazi, to nam je neprijatnije da se javimo.
Paradoksalno, za to vreme uspevamo da obavimo mnogo zahtevnije stvari. Zašto nam onda jednostavno „Kako si?“ ponekad deluje kao još jedna obaveza koju nemamo snage da završimo?
NIJE PROBLEM U PORUCI, VEĆ U ONOME ŠTO ONA ZAHTEVA
Za razliku od mnogih svakodnevnih zadataka, komunikacija podrazumeva emocionalno angažovanje. Odgovor na poruku često nije samo nekoliko otkucanih rečenica. On može značiti započinjanje razgovora, postavljanje dodatnih pitanja, pružanje podrške ili objašnjavanje sopstvenih osećanja.
Nekada nam jednostavno nedostaje mentalnog prostora za još jednu interakciju, čak i kada nam je osoba koja nam piše veoma draga.
Posebno je zanimljivo što najčešće odlažemo upravo odgovore ljudima sa kojima želimo da razgovaramo kvalitetno. Ne želimo da pošaljemo nešto usputno, pa čekamo trenutak kada ćemo imati dovoljno vremena i energije. A taj trenutak nikako da dođe.
KADA ODGOVARANJE POSTANE JOŠ JEDNA STAVKA NA LISTI
Živimo u vremenu u kojem je dostupnost gotovo podrazumevana. Poruke stižu putem nekoliko aplikacija, poslovna komunikacija nastavlja se i nakon radnog vremena, a društvene mreže stvaraju utisak da smo neprestano prisutni.
Ipak, biti dostupan ne znači nužno imati kapacitet za komunikaciju.
Psihološki gledano, stalno prebacivanje pažnje između različitih zadataka i razgovora može doprineti osećaju mentalnog opterećenja. Zato nam nekada prija da obavimo nešto konkretno, poput sređivanja stana, umesto da započnemo razgovor čiji tok i trajanje ne možemo da predvidimo.
ŠTO DUŽE NE ODGOVARAMO, TO POSTAJE TEŽE
Postoji još jedan zanimljiv mehanizam. Kada propustimo da odgovorimo na vreme, često se javlja osećaj krivice.
Sada više nije dovoljno samo odgovoriti. Imamo utisak da moramo i da objasnimo zašto nas nije bilo, da se izvinimo ili nadoknadimo propušteno.
Tako obična poruka postaje mnogo veća stvar nego što je prvobitno bila.
Odlaganje stvara neprijatnost, a neprijatnost podstiče novo odlaganje. I tako nastaje začarani krug iz kojeg je sve teže izaći.
MOŽDA NE MORAMO UVEK DA BUDEMO SAVRŠENI SAGOVORNICI
Rešenje ne mora da bude komplikovano. Nekada je sasvim dovoljno napisati: „Videla sam poruku, javljam ti se čim uhvatim malo vremena.“
Ne moramo na svaku poruku da odgovorimo odmah, ali ne moramo ni da čekamo idealan trenutak za savršeno formulisan odgovor.
Naravno, postoji razlika između povremenog odlaganja zbog umora i dugotrajnog ignorisanja koje može povrediti drugu osobu. Zato je važno pronaći ravnotežu između sopstvenih granica i pažnje prema ljudima do kojih nam je stalo.
Možda je najveća zabluda digitalnog doba upravo ideja da, zato što smo stalno povezani, moramo stalno biti spremni za razgovor.
A ponekad nam je, pre nego što odgovorimo na još jednu poruku, potrebno samo malo tišine.