Moda nije jednodimenzionalni lik u romanu kojem nedostaje “dubina” već nešto poput Platonove estetike lepog koja prevazilazi fizičku formu. Crveni (ili neke druge boje) tepih oduvek je jedva dočekana Enigmatika za sve nas koji modi nastojimo da ponudimo “rešenje”, tretiramo je kao kakav matematički problem koji treba rastaviti na činioce, kao polinom, i pokušati razumeti suštinu. Kada je Joan Rivers na dodeli Oskara 1995. godine prvi put postavila pitanje: “Who are you wearing?” započeta je era nenametljivog dokazivanja modne osvešćenosti onih na tepihu – i nas koji promatramo iz daljine.
Dodele nagrada, premijere, kojekavi glamurozni događaji, pa i prvi redovi na revijama su potokaz koji nam jasno stavlja do znanja o kretanjima unutar neiscrpne modne industrije. Ovog puta, reklo bi se da idemo suprotnom trakom u pravcu devedesetih. Preciznije u 1996. godinu i početak digitalnog marketingu i online kupovine. Kao i novih aspekata ekonomskih strategija koje su tekstilnoj industriji omogućile proboj na globalno tržište, pretežno azijsko. Iste godine događa se i smena do tada poznatog biznis modela na čelu sa Bernardom Arnaultom koji je porodične kompanije pretvorio u prestižni modni konglomerat.
LVMH postiže neočekivani uspeh, a u vlasništvu francuskog tajkuna ubrzo su se pored brenda Louis Vuitton našli Dior i Givenchy. Međutim, nova pravila igre podrazumevala su i inovativacije u samim kolekcijama. Stara garda postala je prošlost, a na scenu je stupila generacija mladih dizajnera koje je “aminovala” Anna Wintour. John Galliano dolazi u Dior, Alexander McQueen u Givenchy, a Marc Jacobs godinu dana kasnije dizajnira prvu liniju odeće za Louis Vuitton.
Da prethodni pasus nije besmislen, resantiman svedoči.
Važnost ovog trenutka u istoriju mode prepoznali su, očekivano, Zendaya i njen dugogodišnji stilista Law Roach. Iako bi se dalo naslutiti da će prva tačka dnevnog reda biti Muglerovo robotsko odelo o kojem su govorili čak i oni koji modu “ne poznaju”, diskusiju nastavljamo u Seoulu nekoliko dana pre same premijere filma “Dune”. Naime, glumica se za vreme press turneje pojavila u arhivskom Givenchy kompletu koji je dizajnirao upravo Alexander McQueen. Sako i suknja deo su kolekcije za sezonu jesen/zima 1999. Dizajn je bio inspirisan ni manje ni više nego elektronskom komponentom odnosno štampanom pločom, a na svaki “bljesak” fotografa delovi kompleta bi zasijali. McQueenov radikalniji pristup dizajniranju, doza ekstravagancije i tek dovoljno mladalačke smelosti označili su novu eru i povratili relevantnost franucskoj modnoj kući koju uživa i dan-danas.
Tezu potvrđuje i celebrity stilistkinja Deni Michelle.
Naime, njena klijentkinja Kendall Jenner se na ovogodišnjoj Met Gali prošetala u nikada pre nošenoj Givenchy haljini iz haute couture linije koju je takođe dizajnirao Alexander McQueen. Kolekcija je bila prikazana na lutkama. Govorkanja među modnim fanaticima ističu da je tema Met Gale umesto “Garden of Time” trebalo da bude posvećena Johnu Gallianu. Međutim neobuzdani karakter i nefiltrirane izajave britanskog dizajnera onemogućile su Anni Wintour da ideju sprovede u delo. Ipak, to nije sprečilo zvanice da se tepihom prošetaju u sada već prepoznatljivim siluetama iz “Artisanal” kolekcije modne kuće Maison Margiela čiju kreativnu direkciju predvodi John Galliano. Od glumice Gwendoline Christie, muzičke zvezde Bad Bunnyja, pa sve do Kim Kardashian – Margiela je bila na svakom koraku.
Međutim, Zendaya je još jednom otišla korak dalje.
Glumica se prvobitno pojavila u Maison Margiela kreaciji koja predstavlja reinterpretaciju Dior haljine iz haute couture kolekcije sa kraja prošlog milenijuma, da bismo svega nekoliko trenutaka kasnije ostali prilepljeni uz male ekrane kada se na tepihu takozvanih modnih Oskara pojavila kultna crna Givenchy haljina sa dugačkim šlepom iz 1996. Pomislili biste da dizajn pripada McQueenu – i prevarili biste se. Haljina pripada prvoj (i jedninoj) Gallianovoj kolekciji za Givenchy. Pre nego što je Bernard Arnalut prepustio Dior Johnu Gallianu, njegova ideja je bila da tada mladi britanac “oživi” Givenchy koji je bio u nepovoljnijem položaju od Diora. Međutim, kolekcija je uživala veliki komercijalni uspeh i Arnault shvata da je Gallianu ipak mesto u Dioru. Na njegovo mesto ubrzo dolazi Alexander McQueen.
Takozvani trend “vintage moda” nije tvorevina sadašnjeg trenutka već uveliko prepoznata praksa.
Barbara Streisand, Elizabeth Taylor, Bianca Jegger i Cher davnih dana pojavljivale su se u arihvskim kracijama zvučnih imena kao što su Arnold Scaasi, Bob Mackie, Yves Saint Laurent. Winona Ryder na dodeli Oskara 1997. u crnoj Chanel haljini iz perioda 60ih je prizor koji pamtimo. A, ovakvih primera je mnoštvo. Crveni (ili neke druge boje) tepih je mesto gde moda “živi”, gde se susreću prošlost, sadašnjost i budućnost. Na pomalo uzbudljiv način vizije dizajnera, koji su ostavili značajan trag u istoriji mode, postaju besmrtne. Njihov svet ideja nadilazi prolaznost vremena i pukih trendova za koje se često vezuje sam pojam mode.
Moda je iskaz kreativnosti i interpretacije. Dizajneri kroz odevne predmete prenose misli, ubeđenja i emocije. Svojim pričama oblikuju društvene vrednosti i kulturološke fenomene koji ostaju deo tradicije. Kreacije koje su nastale nekoliko decenija pre doživljavaju renesansu jer njihovu releventnost ne definiše trenutak. McQueen je govorio da bi moda trebalo da bude vid bekstva, a ne oblik zarobljeništva. I to je suština svake umetnosti, da govori razumljivim jezikom koji ostaje most između različitih epoha – bez okova vremena.