Postoje određeni modni dizajneri koji uđu u istoriju. I to ne samo modnu istoriju. A koliko je onih koji su ih nasledili i otišli u zaborav? Od kraja 20. veka, ciklus mode se toliko ubrzao da smo prestali da imamo bilo kakav odnos prema stvarima koje posedujemo. Kupimo ih, obučemo ih, nakon čega nestaje prva iskra uzbuđenja. Modni dizajner ulaže sebe i svoju kreativnost u svaki komad koji kreira, a brzina kojom se kolekcije i trendovi menjaju, ubija draž stvaranja.
Da biste bili uspešan modni dizajner, od vas se očekuje mnogo. Da budete kreativni genijalci, razumete marketing i poslovnu strategiju potrebnu za upravljanje brendovima i snalaženje u turbulentnim vodama modne industrije. Kada dizajneri moraju da preuzimaju previše uloga, nemaju vremena ni prostora da budu kreativni i istinski inovativni. Dizajn, njihova ključna veština, postaje zapostavljena. Kada je Martin Margiela istupio iz svoje modne kuće, rekao je kako nije skovan za ovakav sistem.
Vremenom je nastalo verovanje kako jedan modni dizajner treba da izgleda i da se ponaša. Koliko mora da bude prisutan u medijima ili neguje lične odnose sa poznatima. Svi ostali koji ne upadaju u ovaj stereotip bivaju ostavljeni po strani. Često su ipak oni najtalentovaniji – najmirniji i najpovučeniji. Ukoliko bi industrija stvorila prostor za njih, veliki broj talenata bi dobila svoju šansu.
Kako se postaje uspešni modni dizajner?
Tu je naravno stara, znana putanja. Upišete prestižnu školu, predstavite diplomsku kolekciju na nedelji mode, dobijete internship u poznatom brendu i onda rastete, stepenik po stepenik. Ili pak predstavite diplomsku kolekciju, neko od buyera iz industrije vas primeti, otvorite brend, možda dobijete i neku nagradu za mlade talente. Investitori investiraju, razvijate brend i rastete. Ali put ipak nije tako jednostavan. Izuzetno mali, mikronski broj talenata dobije jednu ili drugu priliku.
Opsesivno medijsko usmeravanje pažnje na modne dizajnere pozvalo je ljude u kreativni prostor koji nisu nužno bili dizajneri, ali su želeli da rade nešto kreativno. Možda su voleli shopping (moja omiljena vrsta modnih dizajnera) ili su bili dobri pred kamerama i to ih je učinilo slavnim. Ova zbrka u industriji u kojoj su vrata danas svima otvorena, omogućila je, nažalost, sirovim talentima da ostanu u senci.
Postoje primeri koji dostignu neverovatan uspeh, zarade veliki novac i postanu slavni. Modnoj industriji odgovara da ih glorifikuje jer im ide u korist, ali istina je da je taj procenat izuzetno mali. Čak iako krenete utabanim putem prethodnika, niko ne može da vam garantuje da ćete dostići slavu o kojoj maštate. Nekada je u pitanju sreća, nekada novac, a nekada od svega pomalo. U vremenu u kojem se nalazimo, koliko god da su nam socijalne mreže omogućile vidljivost, utoliko su nam otežale da radimo stvari po prirodnoj interciji.
Da li je elitizam jedino rešenje?
Opsesija arhetipom uspešnog dizajnera negativno utiče na razvoj budućih talenata, posebno na njihovu posvećenost kreativnosti i zanatu. Ljudi više ne žele da se bave modom zbog samog zanata već zbog glamura i popularnosti. Modna industrija je postala uvrnuta jer su se ciljevi poremetili. Velike modne kuće zapošljavaju biznis aždaje a ne iskrene kreativce koji vape za stvaranjem magičnog univerzuma.
Sve ovo zvuči vrlo poražavajuće, pogotovo ako ste ljubitelj zanata a ne pompe i veličanja. Koliko god neumesno zvučalo, duboko verujem da doza elitizma treba da se vrati u modu. Postoje različite vrste isključivosti kojih nisam pobornik. Ali smatram da je neophodno da se sistematski mnogo toga promeni da bi industrija ponovo imala smisla. Počev od toga da je vreme da dizajneri dizajniraju a ljubitelji mode, statusa i slave ostanu po strani.
