Tijana Bogdanović nije samo najmlađa osvajačica olimpijske medalje u istoriji Srbije, već i devojka koja je to postigla u jednom od najzahtevnijih borilačkih sportova – tekvondou. U ringu precizna i nepokolebljiva, van njega – introspektivna, lojalna, emotivna i duhovita. I dok mnogi u njenim godinama još traže sebe, Tijana Bogdanović je već izgradila svoju ličnost koja zna koliko vredi, kada da zastane, kako da se resetuje i gde da pronađe mir. U razgovoru koji sledi, govori bez zadrške – o slobodi, hrabrosti, uspehu, lojalnosti, knjigama koje menjaju pogled na svet, ali i o jednom važnom pitanju koje bi sama sebi postavila. Jedno je sigurno: iza svakog njenog uspeha stoji mnogo više od sporta.
Zašto je dobro biti „ja”?
Što sam starija, sve više razumem koliko sam jaka i koliko sam velike stvari izdržala i uradila u svom životu. Baš zato mislim da je dobro biti ja. Biti najmlađa osvajačica olimpijske medalje u Srbiji, tako malo godina a tako puno discipline, volje i snage – to me je oblikovalo u osobu kakva sam oduvek želela da budem. Sada sam zadovoljna sobom, srećna i ispunjena, a nema li boljeg osećaja od toga?
Kakvu kafu piješ?
Ne pijem kafu. I na to sam ponosna, ne prija mi kofein, ali sam je zamenila mačom – to je zeleni čaj koji mnogima nema lep ukus, ali meni baš prija. On me tako lepo razbudi, a i zdraviji je od kafe, tako da uživam u njemu.
Kako pronalaziš i čuvaš mir?
Umem da se uznemirim često – prosto, to je život – ali se vraćam u mir obično kada pišem. Volim da stvari koje mi se dešavaju zapisujem na papir, jer su nam misli mnogo brže od pisanja rukom. Samim tim usporavam svoje misli i imam osećaj kao da poslažem stvari iz glave u fioke, kao da sam sredila ormar. Tako mi se razbistri glava, smirim se i uglavnom shvatim nešto što do tada nisam mogla da vidim. Moja mačka mi takođe donosi mir – kada je ona kraj mene, stvarno osećam neku dozu smirenosti, jako smo povezane.
Šta je za tebe sloboda?
Kada ne zavisim od nekoga. Uvek sam volela i želela da budem nezavisna, da mogu da radim šta hoću i kad hoću. Takođe, novac donosi jednu vrstu slobode, rekla bih.
Šta bi volela da ljudi znaju o tebi?
Ono što verovatno već i znaju – ne želim da zvučim prepotentno, ali kad već pitate, za sebe stvarno mislim da sam veoma lojalna, hrabra, disciplinovana, dobar prijatelj i dobar čovek. Iskrena sam i borbena, volim izazove (što se da reći i po mojoj karijeri), volim takmičenja i nadmudrivanja, volim da pobeđujem. Volela bih da znaju da imam veliku i lepu porodicu i prijatelje oko sebe! Znaju da sam profesionalni sportista i apsolvent na psihologiji, volim sport i fitnes generalno.
Koja je poslednja knjiga koju si pročitala?
„Placebo ste vi” doktora Džoa Dispence – veoma moćna knjiga, odnosno priča o tome koliko smo mi kao živa bića u stvari moćni, naš um. Preporučujem je svakome, a pogotovo onima koji se nose s nekom teškom bolešću!
Koju pesmu biraš na karaokama?
Joj, užasno pevam, svaku pesmu uništim, ali evo, u poslednje vreme sam se zarazila onom „Terca na tišinu” – jako slatka pesma i slušam je stalno.
U kom gradu bi volela sada da šetaš?
Los Anđeles, Njujork – generalno volim Ameriku i volela bih da šetam bilo kojim gradom tamo…
U Beogradu…
Meni uvek prvo na pamet padnu naši lepi restorani i druženja u Beogradu. Toliko ima lepih i estetičnih barova, ludih žurki, raspoloženih ljudi… Zabava u Beogradu je nešto posebno i to se mora osetiti – teško je preneti rečima.
Pitanje koje bi postavila sama sebi?
Evo jednog pitanja i za mene, ali i za druge koji pročitaju: koje su tri stvari koje bih volela da ljudi zapamte o meni, a da nisu povezane s mojim sportskim rezultatima? Baš me zanima po čemu me još ljudi pamte ili na koji me način vide.