The A-List / Edicija 55
Senka
Senka je možda najtiši dokaz da nešto postoji. Ona ne govori, ne dodiruje, ne zauzima prostor na isti način kao telo, a opet ga prati verno, gotovo neumoljivo. U njoj ima nečeg paradoksalnog: senka nastaje tek kada se pojavi svetlost, ali se uvek vezuje za tamu. Kao da nas podseća da nijedna jasnoća ne dolazi bez svoje druge strane.
Čovek često beži od sopstvene senke, ne zato što je ona opasna, već zato što je iskrena. U njoj nema ukrasa, nema poze, nema objašnjenja. Senka ne zna za društvene uloge, titule, maske i pažljivo birane verzije sebe. Ona ostaje ono najprostije: trag našeg prisustva. Možda je zato Jung u senku smeštao sve ono što potiskujemo, jer čovek nije samo ono što pokazuje svetu, već i ono što skriva od sebe.
Ipak, senka nije neprijatelj svetlosti. Ona je njen saputnik. Bez senke, stvari bi bile ravne, bez dubine, gotovo neprirodno savršene. Tek kroz senku vidimo oblik, granicu, težinu i meru. Možda zato zrelost ne počinje onda kada pokušamo da živimo samo na svetlu, već onda kada naučimo da hodamo zajedno sa svojom senkom — ne kao sa teretom, već kao sa delom istine koji nas čini celim.
