The A-List / Edicija 63
Mozaik
Mozaik je možda najlepši dokaz da celina ne mora da nastane iz savršenstva. Naprotiv, njegova lepota počinje tamo gde se jedno završava, a drugo nastavlja: u linijama između različitih komadića, u njihovim nepravilnostima, bojama i oblicima koji sami za sebe možda ne znače mnogo. Tek kada se odmaknemo dovoljno daleko, ono što je izbliza izgledalo kao skup nepovezanih fragmenata dobija smisao. Možda je zato mozaik mnogo više od umetničke tehnike – on je gotovo filozofija gledanja.
I ljudi su, na neki način, mozaici. Sastavljeni smo od gradova u kojima smo živeli, ljudi koje smo voleli, rečenica koje smo zapamtili, pogrešnih odluka, promenjenih mišljenja i verzija sebe koje više ne postoje. Volimo da o identitetu razmišljamo kao o nečemu čvrstom i zaokruženom, a zapravo ga neprestano dopunjavamo. Neki delovi se savršeno uklapaju, drugi zauvek ostaju pomalo nepravilni – ali možda upravo oni čine sliku našom.
Zanimljivo je i to što mozaik traži distancu. Previše blizu vidimo samo pukotine; nekoliko koraka unazad i pojavljuje se slika. Isto je sa životom: događaji kojima u trenutku ne umemo da pronađemo mesto ponekad tek godinama kasnije postanu deo neke razumljive celine. Ne mora svaki komadić odmah da ima smisla. Ponekad je dovoljno sačuvati ga i verovati da još nismo dovoljno daleko da bismo videli ceo mozaik.
