The A-List / Edicija 49
Procep
Procep nije samo pukotina između dve površine; on je prostor u kojem prestaje sigurnost kontinuiteta. Sve što u životu deluje stabilno zapravo je sazdano od nevidljivih procepa — između onoga što jesmo i onoga što pokazujemo, između jezika i misli, između bliskosti i samoće. Čovek možda upravo u tim tankim rascepima postaje najviše svestan sebe. Jer celovitost često uspavljuje, dok nas procep tera da gledamo dublje.
Zanimljivo je da se najveće promene gotovo nikada ne događaju kroz monumentalne lomove, već kroz male unutrašnje procepe koji se dugo šire u tišini. Jedna sumnja, jedno razočaranje, jedan pogled koji promeni perspektivu — i čitava unutrašnja arhitektura počinje da se pomera. Procep je zato i mesto transformacije: bolan, ali nužan. Kroz njega ulazi svetlost, ali i nemir. Bez njega bismo možda ostali zauvek zatvoreni u sopstvenim čvrstim konstrukcijama.
Možda je upravo sposobnost da izdržimo sopstvene procepe ono što definiše zrelost. Ne da ih odmah zatrpamo bukom, objašnjenjima ili optimizmom, već da naučimo da živimo sa tim otvorenim mestima u sebi. Jer nisu sve pukotine znak raspadanja; neke su dokaz da je život u nama još uvek dovoljno živ da se menja.
