Tog jutra Filip je bio u dobrom raspoloženju dok je oblačio svoj Massimo Dutti kaput. U poslednje vreme razne dobre kombinacije se otvaraju pa je malo unapredio svoju garderobu. Do pre neku godinu držao je tezgu na Zemunskoj pijaci i nije delovalo da mu život ide u nekom dobrom smeru. Međutim, od tada je ušao u kombinacije sa građevinom, malo moleraj pa onda šipovi pa beton. Pa su i kupili stan na Voždovcu, nije nešto preterano velik, ali je neuporedivo bolji od iznajmljene garsonjere na Altini gde su živeli. Ženi je kupio radno mesto u opštini, pa se i ona oseća mnogo bolje nego kad je radila kao kasirka u Amanu.
Dok je izlazio, osetio je neki čudan miris, može se čak reći i smrad.
Ode do kuhinje i izvuče punu kesu đubreta, koja je očigledno bila uzrok tome i izađe iz stana. U hodniku se video par mladih Rusa s komšijom Markom. Pozdravi ih u prolazu, Marko mu reče da se oni porodično sele za Ameriku i da je stan izdao Rusima. Filip nije mnogo razmišljao o tome što je čuo, već je brže-bolje seo u svoj BMW koji je skoro kupio. Deset godina star, ali gotovo glanc nov. Pogled na Breitling na ruci rekao mu je da mora da krene što pre kako bi stigao na poslovni ručak u pečenjaru u Mladenovcu, gde se nalazi sa svojom ekipom da dalje razrađuju kombinacije. Još uvek je osećao onaj smrad iz kuće.
Par godina kasnije, Filip se oseća fenomenalno kod se sprema da izađe iz svog stana na Vračaru s pogledom na Hram. Ušao je u jake kombinacije u građevini, zida po Vračaru i Dorćolu. Deca su prebačena u privatne škole, žena više ne radi. Dobila je usta, džip i sise. On vikendom ide sa ekipom po klubovima, uvek okruženi mladim devojkama. Provod je ful ORL, pevačice pevaju na uvo, grlo se greje Čivasom a belo podmazuje nos. Opet je osetio onaj isti smrad pa ode po kuhinje i izvadi kesu đubreta koja je bila polupuna. Liftom se spustio pravo do garaže i seo u BMW, ovog puta nov novcijat. Rolex na ruci mu kaže da je vreme da krene na poslovni ručak u Gušti mora. Nikad nije nešto voleo ribu, ali tamo jedu ljudi s kojima treba da se prave još jače kombinacije. Miris novog automobila kvario mu je onaj smrad koji je još uvek osećao.
Još par godina kasnije, Filip je na krovu sveta. Ili bar Beograda.
Tako se oseća dok gleda na reku iz svog penthausa od dvesta kvadrata. Građevina je prešla na viši nivo, sad se grade koridori, tuneli i sve što ide uz to. Žena je dobila nogu. Sada je pored njega dvadeset godina mlađa devojka, mis drinske regate. Dok se oblači od glave do pete u Brunello, opet oseti onaj isti smrad. Ode do kuhinje, ali kesa za đubre je prazna. Izađe na terasu od pedeset kvadrata i oseti isti smrad. Uze telefon i pozva direktora Gradske čistoće i napuši ga što se kod njega u elitnom kraju oseća smrad. Prepadnuti direktor obeća da će koliko danas da pojača ekipe u tom kraju i da će sve biti rešeno.
Liftom se spustio do prizemlja zgrade gde ga pozdravi portir. Ispred ulaza ga je čekao mercedes S klase s vozačem. Kako je izašao iz zgrade srete Marka, komšiju iz stare zgrade na Voždovcu. Nije ga video godinama i nakon što su se pozdravili Filip mu se kratko pohvali svojim životom. Pomenu i da ga nervira što se kraj ne održava kako treba i što se oseća nepodnošljiv smrad. „To nije zbog održavanje”, reče mu Marko. „To je zato što je ovde swamp, kako se to kaže na srpskom… a močvara. Talog i trulež je izašao na površinu, to je ono što smrdi”. Pozdraviše se i Filip priđe kolima dok mu je vozač otvarao vrata. Dok je sedao u kola, pomisli kako su Marku isprali mozak u Americi.
Močvara, kakva glupost.
Pogledao je na svoj Patek Philippe na ruci, ne zato što negde žuri jer ga čeka privatni avion, nego više iz navike. Seti se da su mu rekli da je kaiš na satu od kože aligatora. Uze svoj novi iPhone i ukuca u Google gde žive aligatori. Google odgovori da aligatori žive u močvari. „Eto, znao sam. Kakva, bre, močvara ovde, smrdi ovaj usrani kaiš od sata”, pomisli Filip u sebi. Brže-bolje skide sat s ruke. „Mile”, obrati se svom vozaču, „Evo ti ovaj sat, poklanjam ti ga. Samo nemoj da ga nosiš kad mene voziš”. Eto, i to je rešeno.