U julu 1997. godine Steven Meisel uspostavio je monopol nad Vogue Italia izdanjem
Bilo je to izdanje bez presedana u svetu mode: jedan fotograf, jedan vizuelni kod, jedna dominirajuća perspektiva. Modni magazin koji insisita na susretu različitih estetskih vizija pretvoren je u galeriju jednog autora. Da li je to bio trijumf autorske slobode ili prikriveni manifest estetskog totalitarizma?
Meiselova inspiracija za ovaj broj dolazila je iz slikarstva Alexa Katza, čiji su distancirani, plošni portreti dobili svoju modnu interpretaciju. Modeli poput Kate Moss, Amber Vallette i Carolyn Murphy bili su uhvaćeni u pozama koje su delovale kao zamrznuti trenuci, negde između nostalgije i potpune emocionalne ispraznosti. Međutim, ono što je odvajalo ove fotografije od puke reprodukcije Katzove estetike jeste Meiselova sposobnost da banalno učini uzvišenim, a uzvišeno banalnim.
Kada moda postane umetnost (i obrnuto)
Pored njegovih editorijala, broj je sadržao i advertorijale za jesenje kolekcije različitih brendova. Umesto da deluju kao klasične modne reklame, oni su se savršeno uklapali u njegov narativ – brendovi su postali deo Meiselove vizije, a ne obrnuto kako bi u poznatim situacija obično sledilo. Ovo izdanje je, reklo bi se, redefinisalo način na koji se moda komunicira kroz časopise. Granice između umetnosti i komercijalne mode bile su u isto vreme zamagljene i jasno definisane – sve je bilo podređeno Meiselovom pogledu na svet.
Vogue Italia izdanje iz 1997. postavlja jedno ključno pitanje: da li je potpuna dominacija jednog fotografa nad čitavim brojem oslobađajuća ili ograničavajuća? S jedne strane, Meisel je dobio priliku da modu predstavi kao koherentnu umetničku viziju, bez kompromisa i ustupaka. Dok bi s druge, upravo ta hermetičnost delovala pomalo ugušeno – nije bilo prostora za disonantne glasove, nije bilo prostora za interpretaciju van njegove matrice. Nešto poput “A Curated By” magazina čija se ideologija oslanja upravo na preuzimanje jednog jedinstvenog umetnika.
Ovo izdanje može se posmatrati i kao manifest moderne moći unutar modne industrije. Michel Foucault bi rekao da je moć najefikasnija onda kada deluje neprimetno – kada ne primorava već oblikuje način na koji mislimo i vidimo. Meisel je u julu 1997. upravo to učinio. Oblikovao je ne samo način na koji percipiramo modu, već i kako ćemo je interpretiramo. Odgovor koji izostaje jeste: da li je to bio vrhunac modne umetnosti ili trenutak kada je moda izgubila svoju pluralnost?
Bez obzira na odgovor, jedno je sigurno – ovo Vogue Italia izanje iz 1997. ostaje jedno od najkontroverznijih i najuticajnijih u istoriji modne štampe. Meisel je, makar na trenutak, učinio ono što malo ko može – ubedio nas da je njegov pogled jedini moguć. I u tome, jasno je, leži njegova iskonska moć.