Staša Vukadinović je spisateljca čije su knjige „Ja sam Staša”, „Gde je Staša” i treća, najnovija „Putuj, Staša” postale omiljeno štivo mnogih jer su u njima pronašli deliće sebe. Sa Stašom smo razgovarali o njenom putu ka samospoznaji, miru i pisanju. Njeno stvaralaštvo nije samo pisanje – ono je most koji povezuje osećanja, iskustva i ljude koji se u tim rečima pronalaze. Kroz iskrene odgovore, Staša Vukadinović nam otkriva kako svakodnevne radosti, rituali i mali koraci grade njen svet i podstiču inspiraciju. Od prvog trčanja do traga koji ostavlja njena reč, ovaj razgovor svedoči o ljubavi prema pisanju, koja joj nije samo profesija već i način da dublje razume život, svet i – sebe.
Zašto je dobro biti „ja”?
Zato što u najbližoj blizini imam dobre i podržavajuće ljude. Zato što sam pre 12 godina počela da pišem i time pomogla sebi da smislenije postojim, a ujedno i dotakla neke ljude koji su u mojim tekstovima pronašli deliće sebe. I zato što imam izvanrednog psa Nimeriju!
Kakvu kafu piješ?
Kod kuće instant kafu, van kuće dupli espreso. I jedno i drugo bez mleka i šećera.
Kako pronalaziš i čuvaš mir?
Pre tri nedelje sam prvi put u životu trčala (ako ne računamo kros u osnovnoj školi) i taj radosni mir koji sam osetila posle je bio nestvaran, ne mogu ni sa čim drugim da ga uporedim. Vratila sam ga tako što sam ponovo trčala. I ponovo, i ponovo… Možda sam se navukla, ne znam. No eto, trenutno mir najviše pronalazim trčanjem, a čuvam ga tako što pokušavam da održim izvesne rutine. Ranije sam mislila da su rutine ograničavajuće i dosadne, a sad mi se čini da upravo određene rutine mogu da mi pruže više prisutnosti i smisla u svakodnevnom životu.
Šta je za tebe sloboda?
Kad ne moraš da radiš stvari iz pozicije straha.
Šta bi volela da ljudi znaju o tebi?
Da mi se ime ne menja u vokativu.
Koja je poslednja knjiga koju su pročitala?
„Belo se pere na 90”, roman slovenačke književnice Bronje Žakelj. I dalje sam pod utiskom, odličnim.
Koju pesmu biraš na karaokama?
Samo jednom sam učestvovala na karaokama, u vreme gimnazije. Nas pet drugarica je pevalo „Dodirni mi kolena”. Ako bih nekakvim čudom ponovo nastupala, pevala bih „Što je to od mene ostalo” od Doris Dragović i Petra Graša. Ta pesma me jako razgaljuje, mislim da je to jedina srećna ljubavna pesma koja mi se dopada. Mada nisam sigurna da je zapravo srećna.
U kom gradu bi volela sada da šetaš?
Volela bih da šetam savanom, tačno mogu da se zamislim tamo u ovom trenutku.
U Beogradu…
Volim Ulicu cara Uroša, u kojoj sam u detinjstvu provodila leta.
Pitanje koje bi postavila sama sebi?
Kad ćeš na drugo polaganje vožnje?