„Rekli su mi da je došla iz provincije” početne su reči jedne od lepših pesama pokojnog Đoleta Balaševića, najvećeg našeg modernog pesnika. Reč ‘provincija’ kolokvijalno znači unutrašnjost ili, u slučaju Srbije, sve osim Beograda, Novog sada i Niša, ako ćemo objektivno.
Imao sam skoro priliku da posetim Sombor, divan gradić na nešto više od dva sata od Beograda. Nisam imao dovoljno vremena da se uverim da li tamo žene piju vina, ni da sretnem Nikolu Jokića, ali to je sad manje važno. Dok sam se šetao centrom punim zelenila i sređene austrougarske arhitekture, delovao mi je kao veoma lepo mesto za život. Neki best of both worlds hibrid sela i grada. Dovoljno miran da se osećaš bezbedno kao na selu, ali opet dovoljno urban da možeš da odeš u lep kafić ili restoran.
Za rođenog Beograđanina ovo je čudna konstatacija i verovatno dokaz da starim. Ali ostavimo sad Sombor po strani kako bismo se fokusirali na koncept „suburban” života. Možemo da se složimo sa činjenicom da je u egzistencijalnom smislu najveći nedostatak provincije mali broj dobro plaćenih poslova. I recimo da je to rešivo tako što imamo posao u Beogradu.
Idemo dalje. Recimo da je vožnja posao-kuća do sat vremena. Tako živi veći deo ljudi po Evropi. Realno govoreći, s Novog Beograda do Karaburme treba četrdesetak minuta, tako da nešto duža vožnja ne bi predstavljala problem.
Realno govoreći, Vojvodina je najuređeniji deo Srbije. Do sat vožnje od Beograda tu ima dosta zanimljivih mesta za život. Stara i Nova Pazova, Inđija, Ruma, Sreska Mitrovica i tako dalje. Sve znatno manja i mirnija mesta za život od Beograda. U tim mestima su takođe znatno niže cene stanova, recimo da za iste pare možete da kupite dvostruko više kvadrata. Ili da vas ista kvadratura koša upola manje, šta god vam je milije.
Možda najvažnije, to su sve mesta koja su mnogo bezbednija za decu i mogu da obezbede jedno mirnije i bezbrižnije detinjstvo, što verujem da svaki roditelj priželjkuje za svoju decu. Sva ta mesta imaju osnovne i srednje škole, koje su opet sigurno znatno bezbednije nego škole u Beogradu. Da se ne vraćam na neke tragične događaje ili na mnoge druge ne toliko tragične, ali svakako porazne.
Beograd je postao prenaseljen, preskup, bezdušan. Od vremena moje mladosti sigurno se mnogo promenio, čini mi se ne nabolje, a tada su vremena bila kudikamo gora. I bez obzira na sve to, deluje da je svima u Srbiji cilj da dođu u Beograd, kao da sam čin dolaska predstavlja penjanje na neki pijedestal.
I potpuno je jasno da je takvo stanje neodrživo, ako ništa drugo, iz operativno-logističkih razloga. Ali je takođe jasno da će se trend besomučne migracije u Beograd nastaviti, jer ove silne kvadrate ne grade sigurno za duhove.
S druge strane, svetla velikog grada lepo sijaju, ali ako ćemo realno, malo ko od nas koristi u većoj meri sadržaje Beograda. Većinom idemo na ista mesta, družimo se sa istim ljudima i suštinski se krećemo u jednom malom krugu. Možda velikih ljudi.
Siguran sam da će neki pametni mladi ljudi koji danas žive u Beogradu krenuti u migraciju u suprotnom smeru, ka unutrašnjosti. I siguran sam da ta migracija ne treba da bude ka obroncima u okolini Beograda, već u neke mnogo uređenije urbane sredine. Za mali krug ti ne treba veliki grad.
I sve ovo isto može da se ima na nekom mirnijem mestu. I da se opet vratim na Balaševića i pesmu s početka, to je sazvežđe za nju, provincija. Možda i za nas.