Činio se kao običan dan u kancelariji. Srce, direktor operacija, je neumorno radio kao i svakog dana, maksimalno posvećen svojim zadacima. Iz potpune predanosti poslu prenula ga je zvonjava telefona. „Da?”, javi se Srce nervozno što ga neko prekida u poslu. S druge strane žice čuo je glas Usta, direktorice komunikacija: „Srce, dolazi brzo gore, šef hoće da te vidi. I pozovi Ruke, obojicu!” Zatečeno, Srce upita: „O čemu se radi”. Usta kratko odgovoriše: „Ne znam, puši se od jutros”.
Šta će, Srce kao svaki dobar vojnik pozva Ruke i za par minuta se nađoše ispred šefove kancelarije. „Je l’ znate vas dvojica o čemu se radi”, upita Srce Ruke. Oni sinhrono slegnuše ramenima. Srce pokuca i otvori vrata bojažljivo. Nikom nije baš milo da ga šef zove tako iznenada, generalno ne sluti na dobro. „Šefe, tu smo”, zausti Srce u nekom polušapatu.
„Sedite”, kratko reče šef Mozak, ne dižući pogled s gomile papira na stolu. S njegove desne strane sedela su Usta. „Dobro, koliko smo puta o ovome pričali”, upita Mozak smirenim tonom još uvek ne dižući pogled sa papira. „O čemu, šefe”, upita Srce onako blentavo. Već iziritiran, Mozak podiže glavu ali i koju oktavu u glasu: „O tome da se ne šalju poruke određenim osobama subotom uveče pod dejstvom alkohola! Da li smo jasno definisali protokol kako postupamo u tim situacijama, korak po korak?”
„Jesmo, šefe”, odgovori Srce dok gleda u svoje cipele i nervozno plete prstima. Mozak nastavlja uz još jednu oktavu više: „Da li smo rekli da posle pete rakije poruka može da se iskuca, ali se čeka DVA minuta preko nego što se pošalje? Zato što ta DVA minuta, pod okolnostima sporijeg protoka informacija usled dejstva rakije, meni daje dovoljno vremena da čekiram sadržaj i odobrim slanje. Je l’ tako?”
„Tako je, šefe”, Srce lagano tone kao Titanik. Mozak nastavlja rafalno gledajući u Ruke: „A je li vas dvojica, ko vam je rekao da pošaljete poruku?” „Pa Srce, šefe”, odgovaraju uglas dok spuštaju pogled. „A da li smo pričali da Srce posle pet rakija momentalno gubi autorizaciju da odlučuje?” Ruke gledaju jedno drugom u patike i samo potvrdno klimaju glavom.
Mozak vraća Srce na tapet: „I koja ti je debilna priča ovog puta?” „Pogodila me pesma, šefe”, reče Srce tiho dok podiže glavu uz pogled kučeta koje je upravo izvršilo nuždu na novi svetlosivi tepih. „Koja”, znatiželjno upita Mozak. „Incident”, sa blagim osmehom prozbori Srce. Mozgu glava momentalno klonu u dlanove: „Tanja Savić? Pa ko je to poručio?” „Pa Usta, šefe”, odgovori Srce. Mozak pogleda u Usta dok mu se glava crvenela kao da je Željko Obradović. Usta pribrano odgovoriše: „Srce mi je reklo da ste vi to odobrili”. „Da li smo pričali da se Srcu ne veruje posle pete rakije???”, prošišta Mozak još uvek crvene glave.
Sad Mozak već urla: „Da li mogu da imam jednu nedelju da čitam knjigu, šetam pored reke ili idem u prirodu kao svaki pametan čovek? Ne, umesto toga mene svake nedelje sačeka neko vaše sranje od subote uveče i onda ja moram da smišljam načine kao da se iz toga izvučemo. Je l’ vama deluje da je to meni zanimljivo?”
„Nije, šefe”, odgovoriše svi uglas. Kao svaki iskusan menadžer, Mozak u hodu pravi plan: „Dobro, idemo, Usta, smislite neku lepu glasovnu poruku pa pošaljemo, znaš ono, izvini, ponele me emocije, nisam tako mislio, mogli bismo negde da prošetamo bla bla. Ruke, kupite neko cveće i pošaljite. Ajde, na posao!” „A šta ću ja, šefe”, upita Srce osećajući se izostavljeno. „Ti da ćutiš”, preseče ga Mozak.
Dok su izlazili iz njegove kancelarije, Mozak utonu u svojufotelju. „S kakvim kretenima ja radim pa to je neverovatno. Definitivno nisam dovoljno plaćen za ovo”, reče sebi u bradu. I nastavi: „Jedan dan ću, života mi, da odem negde na ispašu, pa neka se snalaze bez mene. Ovako više ne ide”. Iz skrivene fiokeizvuče flašu rakije i sipa u čašu. “A dao si mi reeeeeč da bićeš tuuuu”, zapeva tiho i eksira rakiju.