Figuru umetnice sam oduvek zamišljala kao ORLAN – žena kojoj je širom sveta pripisana gotovo mitska reputacija. Francuska multimedijalna umetnica sada ima skoro 80 godina, ali od 60-ih pa sve do danas diše i živi svoju umetnost, toliko da je njeno najprepoznatljivije umetničko delo ona sama.
Njen najekstravagantniji rad The Reincarnation of Saint ORLAN (1990) prati seriju od devet kozmetički hirurških zahvata, predstavljeni kao multimedijski performansi, gde svoje lice i telo preoblikuje u prepoznatljive ideale lepote, inspirisani poznatim zapadnjačkim slikama kroz istoriju. ORLAN je ovom prilikom publici stavila do znanje da je sve opravdano kada je umetnost u pitanju. Mnogi su je proglasili “ludom”, ali kroz razgovor sa jednom od najvećih imena iz sveta savremene umetnosti postalo mi je jasno da ona, za razliku od mnogih od nas, svet vidi tačno kao to što jeste.
Kada ste zaista osetili da ste postali ORLAN?
Mislim da je sigurno moj najveći uspeh to što sam postala ORLAN – što sam uspela da se oslobodim roditeljskih okvira, moje društvene klase i okruženja. Uvek sam pokušavala da se emancipujem, a zatim ponovo da se emancipujem od sopstvene prethodne emancipacije, i svima želim da učine isto.
ORLAN gives birth to her loved self je deo moje serije posvećena skulpturi tela. To je manifestno delo iz 1964. godine i često govorim da je to datum mog rođenja, mog preporoda. Tada sam sebe počela da stvaram, da iznova izmišljam i da osvešćujem da se moram osloboditi nametnutih zapovesti. U tom delu ne rađam dete, već androgini umetnički predmet koji istovremeno govori o identitetu i alteritetu, o duplikaciji i kloniranju i o emancipaciji. Istovremeno, ime ORLAN je deo mog ponovnog rođenja i sve što sam uradila je raskid sa nasleđem, sa očevim imenom i majčinim telom. Uvek naglašavam da sam ORLAN, koliko god je to moguće.
To je takođe trenutak kada sam znala da želim da budem umetnica. Postoji više vrsta umetnika. Ima umetnika koji prave dekorativna dela za stanove ili kako bi zaradili novac, a zatim ima i onih koji su angažovani u našem društvu i okruženju. Ja se nalazim među tim umetnicima. Umetnik ima odgovornost prema društvu. Imam smelosti da kažem da sam uvek pokušavala da promenim svet.
Šta vas inspiriše da odaberete određeni mediji za neko delo? Kako vršite tu selekciju?
Nisam vezana za određeni materijal, umetničku praksu, način izražavanja, tehniku ili tehnologiju, bilo da je stara ili nova. Teško je staviti me u kalup! Koristim veštačku inteligenciju, robotiku, skulpture od kararskog mermera, smolu, 3D štampu, video, fotografiju, biotehnologiju, plastičnu hirurgiju, slikarstvo. Pokušavam da kažem važne stvari o našem vremenu, istražujući društvene fenomene, uvek sa kritičkom distancom koja je neophodna.
Pre svega, radim na konceptu dela koji dugo razvijam, što je osnova mog umetničkog izraza, a tek posle toga tražim najbolji materijal da taj koncept učinim opipljivim. Bavim se statusom tela u društvu i želim da pokažem koliko telo može biti umetnički, politički i društveni mediji, a posebno telo žene. Svoj rad sam započela kroz skulpturu, crtanje i slikanje, a zatim sam telo počela da posmatram kao još jedan materijal. U životu nemamo samo jedno telo, imamo više tela. Sva su različita i menjaju se tokom života.
Tokom vašeg života uporno osporavate ideju o “prelepom telu”. Koje je vaše viđenje estetske lepote?
Lepota sama po sebi ne postoji. Naša percepcija, oblikovana okruženjem u kojem smo rođeni i onim koje smo sami izgradili, određuje da li nešto doživljavamo kao lepo ili ne. Za African Self–Hybridization sam kreirala seriju radova pomoću etnografskih fotografija. Spajala sam fotografije sebe sa fotografijama afričke žene sa ogromnom labretom (ukrasem za usna u obliku ravnog diska). Ona deluje veoma sigurno u svoju zavodljivost jer je, u istoriji njenog plemena u tom vremenu, žena sa najvećom labretom najviše muškaraca privlačila. Ako bismo imali labretu danas, svi bi okretali pogledom za nama i bili bismo izvan okvira zavodljivosti. Lepota je samo stvar diktata dominantne ideologije u određenom geografskom i istorijskom trenutku.
Mislim da trenutno imamo veoma ozbiljan problem sa pošast influenserki. One predstavljaju karikaturu žene u svim njenim stereotipima. Dok smo mi, cela generacija žena, vodile borbu protiv toga, evo influenserki koje prate milione mladih devojaka, stvarajući svet u kojem je žena ponovo sinonim za estetsku površnost.
Dosta straha okružuje temu veštačke inteligencije i kako može oduzeti od važnosti kreativnog rada, ali vi ne oklevate da eksperimentišete sa veštačkom inteligencijom za kreaciju svojih dela.
Uvek sam želela da živim u skladu sa svojim vremenom. Nisam technophile ni technophobe i volim da živim u skladu sa tehnološkim napretkom. Kada sam bila tinejdžerka u najluđim snovima nisam mogla da zamislim da ću jednog dana imati androida u džepu koji će mi reći gde se nalazim, koliko mi treba vremena da dođem do muzeja koji treba da posetim i kojem ću moći da postavim mnoga pitanja na koja većina odraslih ne zna da odgovori. Veoma rano sam se zainteresovala za video tehnologije i za minitel (pre interneta). Uvek sam koristila nove tehnologije samo ako su mi omogućavale da kažem nešto važno i ako su bile neophodne za to. Sada rado radim sa veštačkom inteligencijom, koja za mene nije veštačka inteligencija već pomoćni alat. Telo je zastarelo, ne možemo više da se nosimo sa njim i u tom smislu mi je veštačka inteligencija veoma zanimljiva.
Nikada niste bežali od toga da vas drugi etiketiraju kao “umetnicu feministkinju”. Da li se vaše viđenje ženskog pokreta promenilo tokom vaše karijere (i života)?
Kao što kažem u svojoj autobiografiji, biti žena je kalamitet, kako biološki tako i društveni. Pokret #MeToo je doneo mnogo dobrog, ali u Francuskoj, čim feminizam napravi korak napred uvek sledi ogroman korak unazad. Trenutno sam neutešna. Imam osećaj da se tokom mog života ništa nije postiglo jer nakon nekoliko pomaka se sve opet zatvara. Kako je moguće da ne možemo prikazati žensko telo, dojku na Instagramu ili Facebooku bez da se ta objava izbriše ili zamagljuje? To je zaista apsurdno.
Danas smo podložni tiraniji cenzure, kao kada su prekrili Mikelanđelovo remek-dela u Sikstinskoj kapeli. Kako je moguće da se pravo na abortus, na kontracepciju ili na istopolni brak dovodi u pitanje? Crkva se drži stava da je odvojena od države, ali što se tiče golotinje, veoma je čudno kako oni koji veruju u Boga osećaju pravo da se mešaju u tuđe živote. Ako verujemo da je Bog stvorio ljude po svom liku, onda su oni remek-dela koja treba pokazivati u čast Bogu. Trebalo bi da bude potpuno jednako i uzajamno da se niko ne meša u tuđu privatnost.
Posledice su ozbiljne jer feminizam ne ubija, ali patrijarhat, da. Volela bih da mogu da ispitujem druge društvene fenomene, ali dok se situacija za žene ne poboljša moraću da nastavim sa ovom borbom. Situacija se ipak poboljšala, ali nedovoljno. Na kraju krajeva, sve je isto: vrlo je malo žena na velikom tržištu umetnosti ili na rang listama. Znate kako kažu Guerilla Girls: „Biti umetnica je fantastično jer vaša karijera može procvetati tek nakon 80!” I možete videti da muški umetnici prodaju najviše i po najvećim cenama. Vrlo je malo žena na vrhu međunarodnog tržišta, sa izuzetkom nekoliko Amerikanki. Pored toga, problem je što žene često same sprečavaju da druge žene napreduju. Naučeni smo da se mrzimo i da budemo konkurentne. Čak je bilo tih žena koje su imale za cilj da ućutkaju feminističku borbu, bez ikakve saosećajnosti i sestrinske solidarnosti sa ženama koje su počele da progovaraju. To je za mene nasilje bez imena.
Celog života se trudite da probijete svoje okvire, da živite izvan okvira. Da li ste ih probili?
To je celoživotni rad. Danas, još uvek neprekidno sebe preispitujem i ponovo se formiram. Razmišljati znači razmišljati protiv sebe. Želim svima da učine isto – da budu kritični, radoznali i da uvek budu u budnom stanju.
Foto: orlan.eu