Od 5. do 27. decembra 2024.
Umetnici: Žarko Bašeski, Nenad Gajić i Antanasije Punoševac
Kustos izložbe: Ana Kršljanin
Ljudsko biće, telesnost, taktilnost, krhkost i drama postojanja, empatija prema drugom stvorenju, prevazilaženje sopstva samo su neka od pitanja kojima se umetnici izložbe „Oblik čoveka” bave. Otvaranje je zakazano za 5. decembar u SKC Novi Sad i predstaviće radove trojice autora koji pripadaju različitim umetničkim generacijama — Antanasija Punoševca, Nenada Gajića i Žarka Bašeskog. Njihovi radovi se konceptualno međusobno nadovezuju i prožimaju, smeštajući u fokus svog stvaralaštva — čoveka.
Kustoskinja izložbe, Ana Kršljanin, primećuje da, osim ljudskog bića i kompleksnosti koju izučavanje i interesovanje za isto nosi, kroz brojne naučne i umetničke slojeve, poput bića anatomski-medicinski razgolićenog, sa stanovišta antropologije, psihologije, sociologije, filozofije i drugih nauka, njihov pristup je hiperrealan jer u svakom od ovih autora leži istraživač i naučnik koji teži da udahne život čoveku koji je slika, gigantska ili pak minijaturna skulptura, predstavljajući najsitniju poru, trepavicu ili pregib kože.
Pitanje koje izložba postavlja je — šta je to što nas definiše kao čoveka i u kojoj meri tu čovečnost posedujemo emotivno, čulno i intuitivno, izuzimajući oblik koji nam je datost? Da li je biti rođen u ljudskom obličju blagoslov ili patnja, u stalnoj težnji ka savršenstvu i prevazilaženju tek postignutog?
Izložbu čine slike Antanasija Punoševca, minijaturne skulpture Nenada Gajića i skulpture profesora Žarka Bašeskog.
Umetnik Antanasije Punoševac se bavi somnolencijom — patološkim stanjem svesti koje se ispoljava konstantnom pospanošću, u širem kontekstu letargičnim prepuštanjem i hibernisanju od realnosti. Njegovi protagonisti su atrofirani kako fizički tako i duhovno, oni su izolovani i otuđeni, metaforične olupine ljudskosti i čovečnosti, ne predstavljaju konkretnu osobu, već se u svojoj bezličnosti i inertnosti približavaju anonimnom i univerzalnom, bez ikakvih osobenosti i individualnih specifičnosti.
Na stanje somnolentnosti mogu se nadovezati uspavane minijaturne skulpture Nenada Gajića u koje je ugrađen mikro mehanizam koji im je udahnuo život i beskonačno, spokojno, ujednačeno disanje kakvo pruža miran san. Autor se poigrava granicom iluzije i realnosti, živog i neživog, snova i jave. Gajić je upravo do buđenja empatije i želje za kreacijom nečega što će večno živeti, došao putem tehnologije i medijskog sadržaja koji ga je isprovocirao na stvaralaštvo tople humanosti koje proizvodi empatiju iako nije deo stvarne stvarnosti.
Nasuprot ličnom i intimnom stvaralačkom jeziku Nenada Gajića, interesovanje za čoveka, ali sada kao gigantsku, monumentalnu skulpturu, za njegova stanja i emocije, za smisao postojanja i život kao neprestanu borbu sa samim sobom u težnji za pomeranjem granica, kroz svoj rad iskazuje makedonski profesor Žarko Bašeski. Umetnik u centar svog univerzuma smešta čoveka, predstavljajući njegovu telesnost, fizičku i mentalnu borbu u bitasanju i samoprevazilaženju. Predstavljene skulpture otelovljuju odabrane osobine, „Malodušnost” i „Gracioznost”.
Težnja trojice umetnika je da zajedničkim snagama vrate čoveka na stazu kojoj pripada, da ga probude iz izolacije i kucnu o ekrane i svetleće reklame koje su ih distraktovale od stvarnog, da ukažu na začarani krug inertnosti koji ubija individuu, njenu kreativnost i sposobnost samoizražavanja.
„Umetnici ovom izložbom žele da nas podsete da smo ipak mi bića blagoslovena empatijom i da je to arhetipska vrednost kojoj moramo da se vratimo. Nesavršeni smo, ali kao takvi stvarni, a lično iskustvo, ono neopipljivo poput sveta snova, ideja i osećaja, vraća nas na put iskustva koje je usmereno ličnoj slobodi” — zaključuje Ana Kršljanin.
Izložba „Oblik čoveka” traje sve do 27. decembra 2024. godine.