Žene na visokim pozicijama u modi su sve ređa pojava. Uprkos progresivnoj emancipaciji i osvešćivanju svojih potreba i kvaliteta, ženama je teže da dostignu visoke lestvice u kompanijama. Moda naravno nije jedina branša u kojoj se to dešava.
Uprkos tome što se najveći deo kapitala obrće upravo zbog ženskih kolekcija, na čelu najvećeg broja modnih kompanija nalaze se muški kreativni direktori.
Poslednjih godina svedoci smo porasta muških talenata koji dolaze na čelo velikih modnih kuća poznatih po ženskoj odeći. Trend je jasan: čak i modne kuće koje su istorijski vodile žene sada imaju muške kreativne direktore.
Kreativni direktori sa leva na desno: Demna Gvasalia, Sean McGirr, Sabato De Sarno, Norbert Stumpfl, Anthony Vaccarello and Matthieu Blazy
Mnogo se govorilo o činjenici da imenovanje McGirra za Alexander McQueen znači da sada svih šest modnih brendova u vlasništvu Keringa, druge po veličini modne grupacije u industriji, vode beli muški dizajneri.
Sa sličnim pozadinama i sličnim iskustvima dolaze slične perspektive – i slični dizajni. A ako postoji jedna stvar koju bi moda trebalo da razume, to je da slični dizajni vode ka stagnaciji.
Od 30 vodećih luksuznih brendova na Vogue Business Indexu, samo 7 uloga kreativnih direktora trenutno drže žene: Maria Grazia Chiuri (Dior), Stella McCartney, Miuccia Prada (Prada i Miu Miu), Nadège Vanhee (Hermès), Donatella Versace (Versace) i Sandra Choi (Jimmy Choo).
Kako bi moda izgledala da je dizajniraju žene?
Kada je Virginie Viard napustila Chanel, celo modno pleme je slavilo. Maria Grazia Chiuri je učetvorostručila prodaju otkada je na poziciji kreativnog direktora za Dior, a online univerzum ne prestaje da je osuđuje. Karl Lagerfeld je pak za života toliko veličan, uprkos svojim često neumesnim komentarima. Bilo o ženama, bilo o politici, svet mu je konstantno praštao.
Phoebe Philo – Old Céline
Hedi Slimane je 2018. godine zamenio Phoebe Philo na čelu Celinea, što je učinilo mnoge ogorčenim zbog nagle tranzicije brenda. Sa nosivog, šik, minimalizma preko noći su prešli na upadljive, oskudne komade koji su isključivali razne telesne građe.
Ono što često čini odeću koju dizajniraju žene drugačijim je to što je nosivija. Potrebna nam je ta subjektivnost i iskustvo iz prve ruke da bismo imali odeću koja funkcioniše za žene. Nemam ništa protiv seksi oblačenja, oskudnosti, kiča, ali to je u biti percepcija žene koja nije: obična, carrier-oriented, zauzeta žena. Majka, partnerka, domaćica. Koja je sticajem okolnosti veliki ljubitelj mode.
Komfor u modi nije loša stvar. Naprotiv, kako odrastam (starim), teže mi je da se uvučem u haljinu u kojoj ne mogu da dišem. Sve što tokom dana želim je da se osećam dobro i da moja odeća bude funkcionalna. A ako je nešto funkcionalno ne treba nužno da znači i da je ružno. Tu brendovi kao što je Old Céline i The Row odnose pobedu.
Komfor versus seksipil
Kada muškarci dizajniraju za žene, često se dešava da ne razmišljaju o komforu, nego dizajniraju za ženu kroz svoju mušku prizmu. Njihovo viđenje žene u mnogim slučajevima se kosi sa onim što žene jesu.
Zašto su brendovi kao Skims i Amina Muaddi postali toliko popularni? Zato što su pravljeni za žene koje vole komfor. Neiskjučujući seksipil, oba brenda se poigravaju sa dizajnom čineći da naša tela (i stopala) izgledaju baš dobro u njima.
Negde duboko u meni nalazi se borbena žena koja želi da vidi druge žene kako prave odeću za nas. Jer iako vreme prolazi, a mi kao društvo napredujemo, i dalje smo duboko zaglavljeni u patrijarhatu koji je danas nešto manje očigledan. Zamaskiran nekim kvazi pokretima, ideologijama, a iza svega toga i dalje stoje najčešće – muškarci.
Ne treba biti potpuno isključiv prema drugom polu, ali ono što nas je oduvek razlikovalo je empatija. Žena zna šta drugoj ženi može da smeta, šta nam treba da se osetimo dobro. Koje su to slabe tačke koje volimo da sakrijemo a šta volimo da otkrijemo. Jer sve mi želimo da izgledamo dobro na kraju dana, ali bismo radije da izgledamo dobro bez suza, žuljeva i tragova od preuskih krpica.
