Moda kao da je ušla u svaku poru društva. Možda je to moje subjektivno viđenje jer sam U modi, ali sve mi deluje da je to zaista tako. Kultura kojom smo okruženi gaji potmulu opsesiju prema novom, i time pospešuje ubrzano zasićenje onim što već posedujemo.
Emotivno se vezujemo za sliku onoga što želimo da budemo, tu novu verziju nas, u baš tom novom komadu odeće. I baš taj komad odeće onda kada ga obučemo par puta, prestaje da nam pričinjava zadovoljstvo. Već smo tu novu verziju proživeli, bacili jedan mirror selfie, izašli u grad, bili smo viđeni. Ekstaza nakon nošenja novog artikla isčezava i ostaje praznina koju pošto-poto moramo opet da popunimo. I zato idemo nanovo u pohod, tražimo još jednu novu stvar. Ta stvar će stvarno biti poslednja ovog meseca i onda prestajem.
Ovo je unutašnji monolog velikog broja ljudi u današnje vreme. Dobro, velikog broja ljudi koji imaju namirene osnovne potrebe, nisu gladni i bezbedni su. Ta grupa ljudi je dovoljno velika da modnu industriju čini toliko moćnom da se nalazi na 4. mestu na listi najprofitabilnijih industrija na svetu.
Regulative u modi i da li će doneti promenu?
Teško je da utvrdimo šta navodi potrošača da odbaci savršeno dobru odeću, u količini od 11 kilograma godišnje. Međutim, EU i Francuska su pokušale da to učine merljivim.
Fizička izdržljivost odeće može se meriti prema tome kako se haba, koliko dobro se pere i kako se vraća u prvobitni oblik nakon istezanja. Međutim, koliko dugo se odeća smatra poželjnom i društveno relevantnom takođe je važno kada je reč o određivanju održivog životnog ciklusa proizvoda. Dakle, kako meriti njenu emocionalnu izdržljivost/trajnost?
To je pitanje na koje će kreatori politika Evropske unije morati da odgovore dok dodaju ovaj koncept na spisak kriterijuma kojim nastoje da regulišu rastući uticaj modne industrije.
Neki stručnjaci kažu da fokusiranje isključivo na fizičku izdržljivost ne pogađa suštinu problema i da bi brendovi takođe trebalo da snose odgovornost za brz ciklus modnih trendova. To je ono što najviše podstiče potrošače da kupuju i bacaju sve učestalije.
Evropska unija i Fracuska pokušavaju da odrede merljive kriterijume koji će, nadamo se, penalizovati i modne konglomerate. To su: dostupnost i transparentnost informacija, sirovine koje se koriste u proizvodnji, koliko artikala trenutno brend ima na rasprodaji i koliko je lako opraviti pohabani komad.
Francuska je takođe predložila i anti-fast fashion član zakona. Njegovim uvođenjem, brendovi brze mode će biti kažnjavani do 10 evra po komadu (planira se da stupi do 2030. na snagu). Između ostalog, promocija brze mode kroz kanale infuensera biće zakonom zabranjena.
Moda i emotivna manipulacija
Problem se ne nalazi samo u brzoj modi. Koliko god puta luskuzna moda bila skuplja, količina novih kolekcija koje se proizvode postaje jednako besmislena.
Odgovornost se ne nalazi samo na potrošačima. Velike korporacije koriste psihološku manipulaciju kroz marketing na brilijantan način. U eri socijalnih mreža gde smo konstantno bombardovani novim sadržajem, teško je odoleti samo još jednom shoppingu.
Regulative koje bi se pozabavile taktikama prodaje pomogle bi da regulišu emotivni odnos potrošača prema gomilanju. Možda bi osvestile da niko nije savršen i da ne postoji nijedna stvar na svetu koja će nas učiniti takvima. Iako je emotivna trajnost u modi apstraktnog karaktera, ako ukrote načine propagiranja putem medija, kao i brzinu proizvodnje, postoji nada da će se i emotivna trajnost produžiti.
Budućnost ovih niche zakona u modnoj industriji je i dalje dosta nejasna. Ali pre svega toga, na nama je da sebi postavimo pitanje: šta zaista želimo, zašto ga želimo i da li nam treba.